Мала газдинства одустају од паприке и купуса, шта је алтернатива

Произвођачи паприке кажу да нису имали добру годину ни када је реч о приносима, нити о цени њихове робе, поготово ако се посматрају цене репроматеријала и временски услови. 

"Цене ђубрива су у 2022. у односу на годину раније повећане и за 100 одсто, цене заштитних средстава од 20 до 50 посто, опрема за наводњавање од 10 до 20 одсто, све врсте репроматеријала и опреме за производњу паприке су драстично поскупеле. Нафта је скочила са 150 на 220 динара, а паприка је имала цену у оквиру вишегодишњег просека са благим растом од 10 посто. Прва класа се продавала на велико од 60 до 90 динара по килограму у току године, а друга класа за 40", објашњава Владимир Варга из Удружења произвођача паприка из Руског Крстура. 

"У јулу и првој половини августа имали смо велике врућине, а онда су дошли захлађење и честе појаве киша које су успориле брање паприке и смањиле принос и квалитет конзумне паприке", додаје наш саговорник. 

Због лоших искустава у 2023. години, најављено је смањење и броја произвођача и површина под паприком у Руском Крстуру и околини за око 20 процената. 

"Мањи произвођачи одустају од производње због вишегодишње ниске цене паприке приликом откупа и због драстичног повећања трошкова производње и цене радне снаге у последње две године. Године 2021. раднике смо плаћали 250–300 динара по сату, а 2022. 350–400. Цена паприке је готово непромењена последњих 10 година и креће се за прву класу од 50 до 100 динара, а за другу од 28 до 40", објашњава Варга. 

И ту није крај мукама повртара. 

"Ми имамо увоз паприке и других повртарских култура у периоду бербе. Најгоре пролазе произвођачи у пластеничкој производњи и то произвођачи парадајза и лубеница. Уз то, проблем су и велике марже које остварују откупљивачи и накупци. Они паприку прве класе купују по ценама од 60 до 90 динара, а на пијаци је продају од 140 до 200. На тај начин испада да је паприка скупа и да представља удар на потрошаче, а то је у ствари због превеликих маржи", наводи наш саговорник. 

"Нерегулисано тржиште, монопол на страни тражње од стране великих купаца, мале или никакве субвенције су, такође, део проблема", додаје овај повртар. 

Производња паприке скупља за 50 процената 

Производња паприке поскупела је у последње две године за више од 50 посто. 

"Пољопривредници који се надају да ће се ситуација стабилизовати настављају са производњом. Сналазе се тако што редукују машинске операције приликом обраде. Такође, смањују коришћење пре свега ђубрива, што ће негативно утицати на квалитет и принос паприка у наредном периоду. Ако се овај тренд настави, то ће нанети озбиљне штете и уназадити повртарску производњу", каже Варга. 

И даље се мали број произвођача одлучује за прераду поврћа. 

"Главни проблем у преради је неизвесност да ли ће се уложена средства исплатити и да ли том зарадом може да се оствари нормална егзистенција. Пошто то није производња у великим серијама и количинама, цена тих производа је виша, али је, према нашем мишљењу, квалитет бољи у односу на масовну индустријску производњу. Организовање продаје таквих производа на тржишту је следећи изазов за произвођаче, као и њихово међусобно повезивање", каже наш саговорник.

Стручњаци кажу да се, према званичним подацима, површине под поврћем на отвореном смањују и то у зависности од биљне врсте од један и по до чак осам посто годишње. 

"С друге стране расту површине под поврћем у различитим типовима заштићеног простора, поготово у објектима без додатног загревања. Професионални произвођачи и колеге агрономи на овај начин желе да умање негативне ефекте абиотичког стреса како би дугорочно обезбедили стабилност у производњи, али и подигли квалитет тј. учешће прве и екстра прве класе у односу на другу и у односу на производњу на отвореном пољу", каже др Жарко Илин, редовни професор Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду.

"Без обзира на пад површина у производњи на отвореном пољу, ми смо прошле године произвели преко милион и осамдесет хиљада тона поврћа за нас мање од 6.800.000, колико нас према последњем попису има. То значи да имамо више него дупло од потреба грађана Србије", додаје наш саговорник. 

Уз то, произведено је и око 400.000 тона разноврсног поврћа у баштама тј. окућницама чији мањи део завршава на зеленим пијацама или кванташима, а већи на породичним комерцијалним газдинствима, код пријатеља, кумова, родбине... 

"Такође, произведено је и више од 240.000 тона разноврсног поврћа у различитим облицима и типовима заштићеног простора. Најчешће у пластеницима тунелског типа. Ту смо у једном периоду имали и значајне тржишне вишкове, пре свега салате, а обезбеђена је и довољна количина парадајза и паприке за целогодишњу понуду и потрошњу код грађана Србије", истиче професор. 

Произвођачи који имају до пет хектара одустају од повртарске производње

Од повртарске производње одустају мали и средњи произвођачи. 

"Произвођачи који имају до пет хектара углавном одустају од ове изузетно скупе производње због значајног пораста цена свог потрошног и репроматеријала, поготово енергије. Велики професионални произвођачи, са површинама значајно преко 20 хектара, поготово они са 100 и 200 хектара повећавају своје површине, јер су они и под овим условима још конкурентнији. Али то повећање није веће од један до два посто годишње зависно од повртарске врсте", каже Илин. 

Светла тачка у производњи поврћа је пораст површина за индустријску прераду и то кукуруза шећерца, грашка, бораније, купусњача, пре свих карфиола и броколија. 

"Површине под зачинском паприком су већ 10-ак година стабилне како на северу земље, тако и на југу. Уводе се нове производње, пре свега за сушење тј. дехидрацију поврћа као што су лиснати першун, лиснати целер, спанаћ, мирођија... Готово целокупна прерађена количина иде у извоз. Изузетно мале количине остају на домаћем тржишту, нажалост", наводи наш саговорник. 

Професор Илин истиче да би повртари требало да добијају веће субвенције од ратара, будући да се ради о интензивној производњи. 

"У интензивној повртарској производњи ангажују се до чак четири радно способне особе на породичном комерцијалном газдинству по хектару 365 дана годишње. Користи се изузетно скуп потрошни и репроматеријал почев од ђубрива, супстрата, биолошке заштите, хемијских средстава за заштиту. Користе се енормно велике количине воде за наводњавање, а у неповољним годинама, као што је била прошла или 2017, 2012, 2009, 2007, 2003, потрошња енергије, пре свега, евродизела изузетно је велика", објашњава наш саговорник. 

"Све то се мора имати у виду како би професионални произвођачи били подржани по јединици површине као што је то случај у земљама ЕУ, где су субвенције од минимум 330 до 500 евра по хектару", додаје Илин.  

Поврће је изузетно битно у исхрани човека. Препорука Светске здравствене организације је да се годишње троши између 125 и 145 килограма разног поврћа по становнику. У Србији се тренутно троши између 125 и 130 килограма, што је на нивоу земаља Европске уније. Простора за повећање потрошње до горње препоручене границе има.