Може ли извоз воћа да буде златни посао Србије

Милета Чуљковић се после осам година рада на броду вратио на породично имање. Удружио се са воћарима из таковског краја и сада под боровницом имају 12 хектара. Уз стандардизовану еколошку производњу, без пестицида, шансу за извоз у еворпске земље доноси им и време брања плодова ове перспективне биљке.

"Код нас у Србији ране сорте долазе, време зрења је између два највећа произвођача у Европи, између Шпаније и Пољске. Дакле, кад Шпанија заврши бербу крајем маја, почетком јуна, а Пољска још није почела, друга недеља јуна, то зависи од климатских услова какво је у текућој години, ми беремо боровницу", рекао је Милета Чуљковић. 

Воћари су се већ удружили прошле године у Шилопају. У плану је била прерада воћа, па су од 50.000 евра које су добили од државе опремили дестилерију, хладњачу и сушару.

"Немамо још увек своје засаде воћа али то нам је неки план у будућности. Ако би држава помогла приликом садње и ако би поново добили неки подстицај као први пут мислим да би те шансе биле доста веће и онда би имали шансу да радимо и да се ширимо", каводи Бранко Миличић из Земљорадничке задруге Шиполај. 

У општини Горњи Милановац годишње се из локалног буџета издваја 50 милиона динара за помоћ пољопривредним газдинствима. Подржали су и оснивање 15 задруга, а новац од државе стигао је у пет нових задруга.

"Ми смо препознали и тај значај сарадње са Владом републике Србије и са министарством задуженим за регионални развој тако да смо препознали да су та средства битна нашим пољопривредним произвођачима, да се удруже и да те неке своје потенцијале развију", наводи Милка Недељковић из Канцеларије за пољопривреду општине Горњи Милановац. 

Да се воћарство показало као одличан модел у у развоју неразвијених подручја Србије и у решавању економских, социјалних и демографских проблема истиче и министар Кркобабић наглашавајући да би волео да и данас извоз воћа и воћних прерађевина буде златни посао Србије.