Проблем нису плате, већ број запослених?

Плате у јавном сектору у већини европских земаља веће су него у приватном, и то одступање није највеће у Србији, каже уредник портала Макроекономија Мирослав Здравковић.

Виши ниво зарада у јавном сектору у односу на приватни сектору последица је квалификационе структуре у којој доминирају факултетски образована лица, рекао је Здравковић за Танјуг, коментаришући неке од предложених антикризних мера.

"Изузетака, где је ситуација обрнута, попут Словачке, има али их је мало", додаје уредник овог портала.

Позивајући се на упоредне статистичке податке, Здравковић указује да Србија, у односу на европске земље, има највеће одступање када је у питању број запослених у здравству, образовању, државној управи, и оцењује да је "тај релативни показатељ" последица изузетно великог смањења броја радника у приватном сектору у индустријским предузећима.

Према његовом мишљењу, добра мера би била да се вежу фондови зарада а не просечне зараде у јавном и приватном сектору.

Другим речима, уколико би пао број запослених лица за 10 одсто у приватном сектору, а просечне плате су исте, то би значило смањење фонда зарада за 10 посто, и онда би то требало да прати и јавни сектор. Исто би било и при расту броја запослених, наводи Мирослав Здравковић као пример.

Таква мера, сматра, дала би потпуно другачији поглед политичарима на економију, јер би тада основна мотивациона снага била повећати број запослених, како би и плате у јавном сектору и пензије биле веће.

Према подацима портала Макроекономија.орг, изузев Црне Горе, у свим бившим југословенским републикама просечна плата у државној управи је изнад просечне зараде, с тим што је највеће одступање у Босни и Херцеговини, за 37,5 одсто, па у Србији за 20,2 одсто.

Највеће одступање последица је најмање упослености радника у производњи, где је већи број запослених са нижим образовањем и мањим платама.

Србија има највећи удео у укупној запослености запослених у државној управи 12,3 одсто, у образовању 10,2 одсто и у здравству 11,9 одсто, што је последица најмање стопе броја запослених на 100 становника у правним лицима, након БиХ.

Када се ставе у однос број запослених у прерађивачкој индустрији на 1.000 становника долази се до податка да је производних радника највише у Словенији 105, а мање радника него у Србији 51, имају БиХ 41 и Црна Гора 34 одсто.

Највише запослених у државној управи на 1.000 становника има Црна Гора 34,2, док од Србије 23,1, више имају Хрватска 24,5 и Словенија 24,1.

Највише запослених у образовању има Словенија 31 одсто, најмање БиХ 16одсто, а Србија 19 одсто има само више од БиХ, док највише запослених у здравству има такође Словенија 26 одсто, испред Србије 22,5 одсто, а најмање има здравствених радника у БиХ 12,2 одсто.

Здравковић је оценио и да ће најављене мере везане за штедњу у јавној потрошњи, у ком год облику биле усвојене, имати рецесиван карактер јер чим мора да се штеди, обара се укупна тражња.

Према његовим речима, приоритет би требало да буде како повећати запосленост у приватном сектору, за шта је потребно "врло предвидиво окружење, пријатељски усмерено ка инвеститорима како домаћим, тако и страним".

Здравковић је навео да постоје одређени знаци опоравка привреде јер је у марту повећан број запослених за око 2.600, а у априлу за око 500.

"И када не би било више системских шокова, промена пореских стопа, промена у економској политици, могли бисмо да очекујемо неки благи узлазни тренд, који је последица чињенице да се Азија увелико опоравља, да је Србија географски лоцирана тако да ако има неког опоравка у Азији, преко Турске и других земаља са Истока, он се прелива и на наше земље", истиче Мирослав Здравковић.