Читај ми!

Како и после фајронта Дејтонски споразум и даље ради

Версајски споразум, иза кога је стала цела планета како би се окончао Први светски рат, потрајао је 20 година, а Дејтонски споразум, у који многи ни данас не полажу наде, и "даље ради", рекли су саговорници емисије "Око – Фајронт у Дејтону" Неле Карaјлић и Мухарем Баздуљ.

Мухарем Баздуљ је у време потписивања Дејтонског споразума још живео у Травнику, био је четврти разред гимназије и први осећај након што је на радију чуо вест да је постигнут Дејтонски споразум – било је олакшање.

Иако, како каже, има развијену имагинацију, није тада могао да замисли да ће 25 година касније бити становник Београда.

С друге стране, Неле Карајлић је још 1989. године у чувеној емисији "Топ листа надреалиста" изговорио да ће рат у Босни и Херцеговини бити окончан у новембру 1995. године.

Према његовим речима, Дејтон је на неки начин верификовао Сарајево без Срба.

"То је најболнији егзодус тих људи из Сарајева, Мостара, Зенице, Тузле и Бањалуке, јер тај централни део урбане Босне и Херцеговине потпуно је испреметан и о томе више нико не говори", каже Карајлић.

Каже да су Сарајлије по природи ствари најпогођеније тим ратом, јер су биле пупак тог света. На питање сања ли каткад Сарајево, одговара:

"Ако немаш сна, онда немаш ни будућности и нешто није у реду с тобом, јаране мој. Али ја сам од оних људи који се сећају за два живота и од егзодуса сарајевских Срба до данас свакаква су се чуда дешавала, али до данас ниједан Србин се није вратио у Сарајево", каже Неле Карајлић.

Специфичност ситуације Срба на Грбавици, у Добрињи и другим местима је у томе што је Дејтон углавном потврдио стање на терену. Уступање Сарајева је било једино уступање неког урбаног места мимо рата и сарајевски Срби су то доживели као издају, сматра Мухарем Баздуљ.

"Када је потписан Дејтонски споразум, Бошњаци су били најзадовољнији, јер је тиме окончана опсада Сарајева, а Срби најнезадовољнији због губитка територија, али како је време пролазило, перцепција тог датума је у Федерацији више негативна него позитивна. Осећај велике среће или несреће брзо прође и људи се врате у стање 'иницијалног' расположења. Оно што се данас зове Сарајево можда је и најмоноетничкији главни град када погледате бившу Југославију", објашњава Баздуљ.

Шала да су у Босни Хрвати победили Србе, Срби Муслимане а Муслимани Хрвате, за Нелета Карајлића не стоји и каже да су у том рату, спортским речником, сви изгубили са 6:0.

"Ми смо били озбиљна држава у рангу свих европских народа који имају аутентичну културу, приступ животу и ја бих рекао да је победила Рајфајзен банка", рекао је у свом стилу Неле Карајлић.

Враћајући се на данашње Сарајево, Карајлић каже да је то град четири монотеистичке религије.

"Можда су и невољно расле, али је историја показала да чак и ако отерате припаднике једне од тих монотеистичких религија, немогуће је избрисати њихов културни печат. Свако ко буде управљао Сарајевом и Босном, мора да има то на памети", рекао је Карајлић.

Неле Карајлић и Мухарем Баздуљ закључују да Версајски споразум, иза којег је стала цела тадашња политичка елита, није трајао дуже од 20 година, а да Дејтонски споразум, за који многи кажу да је превазиђен, и "даље ради" после 25 година од завршетка рата у Босни и Херцеговини.