Митрополит Амфилохије није желео саркофаг већ монашки гроб

Говорио је да је град без саборног храма као човек без душе, а када је 1993, у време санкција и инфлације покренуо изградњу, тешко је било веровати да ће на Момишићима изнићи овакав Храм Христовог васкрсења – други по величини у српском роду, висок 41 метар, са 17 звона.

Красе га мозаици, дуборези, фреске на више од 6.000 квадрата, камена пластика – моравски вез крушевачких мајстора.

Одлука митрополита Амфилохија да ту буде сахрањен била је очекивана, али место које је за себе изабрао - није.

"Оно што је све изненадило јесте његова одлука да се сахрани управо у овој крипти, и то у, можемо слободно рећи, најзабаченијем дијелу храма, јер њему, као истинском ктитору овога храма, припада мјесто у централном дијелу онако како се сахрањују овако велики и значајни људи", каже свештеник Никола Пејовић. 

Није пристао ни на предлог вајара и старешине храма Драгана Митровића, који је аутор готово целокупне орнаментике, да према уобичајеној пракси, буде сахрањен у саркофагу.

"Митрополит је био јасан, изразио је жељу да то буде скромно, монашки, и тражио је чак да гробна плоча не прелази земљу – међутим, некако, ето, отац Драган је успио да га убиједи да због стила и због свега осталог, ипак, треба макар да остави тај плет около који ће украшавати његов гроб", каже свештеник Пејовић.

На гробној плочи су, осим имена и титула, три розете – диоклијска, превлачка и морачка, једноглави орао – симбол епископског достојанства и представа небеског града Јерусалима.

Израду гробнице и гробне плоче је сам платио, а од недеље, када је ово постала његова вечна кућа, сам није ни на тренутак.