Шест ствари које треба да знате о Николају Чаушескуу

„Опасан комунистички агитатор“ – тако је описиван Чаушеску 30-их година када је постао активан члан Комунистичке партије. Због политичког ангажмана више пута је затваран, а иза решетака је 1943. године упознао Георгија Дежу, будућег председника Румуније.

Када су комунисти 1947. године потпуно преузели власт, Чеушеску је од председника омладине партије постао министар пољопривреде 1952. године. Дежа је убрзо увео Централни комитет, па Политбиро, а Чаушеску је важио за другог на лествици најмоћнијих људи у држави.

Изузетна популарност – Три дана су била потребна Чаушескуу да после смрти Деже 1965. године постане генерални секретар Радничке партије, којој је одмах променио име у Комунистичка партија. Почетак владавине обележила је изузетна популарност, либерализација и смањивање цензуре штампе.

Спољна политика била је прилично независна за државу Варшавског пакта, што се најбоље видело у јавној осуди инвазије на Чехословачку, учествовању на седницама Покрета несврстаних, бројним састанцима са светским лидерима и учествовању румунских спортиста на Олимпијским играма 1984. године у Лос Анђелесу.

Култ личности – Промена курса дошла је након далекоисточне турнеје када је, по узору на лидере НР Кине и Северне Кореје, Мао Цедунга и Ким Ил Сунга, Чаушеску визију напредне Румуније поистоветио са својим култом личности. Црпећи инспирацију из бројних комунистичких „културних револуција“, Јулском тезом 1971. године је осудио либерализацију спроведену шест година раније. Покренуо је неостаљинистичку офанзиву против било каквог вида културне аутономије, уводећи идеолошке смернице у све делове друштва.

Увођењу потпуне контроле над животом у Румунији, Чаушеску се умногоме ослонио на тајну полицију Секуритатеу, која је, пропорционално броју становника, била највећа обавештајна служба у Источном блоку. На свом врхунцу 80-их година бројала је 11.000 агената и скоро пола милиона доушника. Због своје бруталности и одговорности за мучење и смрт хиљада људи, Секуритатеа је остала позната као једна од најбруталнијих тајних полиција на свету.

Лоши економски потези и неповољни зајмови – Арапски нафтни ембарго од 1973. до 1974, који је довео до драматичног пораста цене нафте на свету, погодовао је Румунији као великом произвођачу "црног злата". Желећи да искористи тренутно стање, Чаушеску је покушао да од Румуније направи највећег европског прерађивача нафте и то не само своје већ и оне са Блиског истока.

Партнере у овом подухвату нашао је на Западу, одакле је подигао огромне зајмове. Због ниске продуктивности румунских градитеља, али и земљотреса који је 1977. године срушио велики део Букурешта, градња градња рафинерија и других постројења каснила је годинама, а када су почетком 80-их завршена, цене нафте су пале, што је довело до великих финансијских проблема у Румунији.

Неповољни зајмови, од чак 13 милијарди долара, довели су до потпуног исцрпљивања земље, а Чаушеску је реаговао наредбом да се највећи део пољопривредних и индустријских производа извози како би Румунија у потпуности вратила дугове, али је то довело до рестрикција нафте, гаса, струје и драматичних несташица хране.

Стрељање владајућег брачног пара – Са једне стране прописи и закони који су уређивали све сфере живота и свеприсутна Секуритатеа, а са друге ужасни економски резултати довели су до великог народног незадовољства средином 80-их, које је кулминирало последњих месец дана девете деценије XX века.

Децембар 1989. године обележили су протести у Темишвару и Букурешту. Чаушеску оптужује стране силе за мешање у унутрашње ствари Румуније, а 21. децембра организовао је митинг подршке власти, који се претворио у потпуни хаос.

Владајући брачни пар побегао је хеликоптером, али су ухваћени и ухапшени у Трговишту. Судило им се по хитном поступку и 25. децембра су осуђени на смрт. Пре него што је стрељан заједно са својом супругом Еленом, Чаушеску је отпевао Интернационалу.