Аустрија: Избор по избор, реизбор

Гледано само у овом веку, у Аустрији се 29. септембра одржавају четврти превремени избори (после 2002, 2008. и 2017.). Ако се новија аустријска историја у последњих шездесет година траншира у порције од по двадесет, онда су у периоду 1960-1980 само једном одржани превремени избори, између 1980-2000 два пута.

Статистика каже да аустријске владе, у ритму 1-2-4, почињу да стоје на стакленим ногама.

Шта је данас другачије у односу на општу формулу сваких превремених избора свуда у Европи, сажету у терминима драма-расплет? Лаконски би се рекло, драме су по карактеру све озбиљније, а расплети све краћи и воде директно у нове политичке драме.

У политичкој пракси тај синдром означава земљу која се "отима владавини", на немачком би се рекло постаје "unregierbar".

По прогнозама Института за јавно мњење, дакле чисто рачунски, аустријско бирачко тело се не отима владавини, само је хировито и неспремно да се се обавеже на стрпљење током читавог легислативног периода од пет година (уставним променама 2007. подигнутог са четири на пет година).

Никад ниједна влада у историји аустријске Друге републике од 1945. на даље није пала у тако радикалној комбинацији институционалног, моралног и малициозног, као ова последња под канцеларом Курцом. Да ли се енергија уложена у рушење може посматрати као улагање у будућност?

Варијанта 1: Исто

У партијском смислу, рачунски највероватнији исход ће бити оно што је и било, влада Конзервативаца Себастјана Курца и Слободара Норберта Хофера. Што си имао, то ћеш добити, или како аустријски филозоф Конрад Паул Лисман каже - моралистичка дрека у мају ове године била је "ударац у воду".

Преседан већ постоји и временски не лежи далеко. Два Шиселова кабинета су имала исти партијски састав, Конзервативце и Слободаре. Кабинет "Шисел 1" се распао 2002. после само две године владавине, да би на изборима те године био оформљен кабинет "Шисел 2", опет у истом партијском саставу.

Однос је био другачији, у првом кабинету су доминирали Хајдерови Слободари, у другом Шиселови Конзервативци, али спој конзервативно-десног и национално-десног је остао на снази кроз читаву легислативу регуларног трајања до 2006.

Кабинет Шисел 1 је пао због необичног моментума у ком је Хајдер покушавао да влада државом у свом смислу, а да не буде ни у влади, ни на челу властите странке, оборужан самопроглашеном легитимацијом мудрог човека из Клагенфурта.

Слободарска партија се распадала читаве три године, од 2002-2005. Са 27 одсто освојених гласова (1999.) пала је на 10 одсто (2002.) и чинила се готова, све док је није преузео Штрахе и повео победничком стазом у изборе 2017, опет на ниво од 26-27 одсто популарне подршке. 

Евоцирање успеха и падова Слободара у последње две деценије је неопходно зато што се тако показује структурни модел њиховог суделовања у влади. Слободари су, наиме, непоуздани. Хајдер их уништи, Штрахе подигне; Штрахе их уништи, Хофер подигне. Хофер подигне, Кикл уништи...?

Структурна аналогија би открила да је национално-десне Слободаре немогуће уништити споља, јер ће их домовински рефлекс барем четвртине аустријског бирачког тела увек одржавати на животу. Напротив, Слободари се уништавају сами, њима непријатељи не требају.

И ту ће бити главни проблем око вероватног новог кабинета "Курц 2": не само хоће ли пад Слободарске партије као последице Афере Ибица бити заустављен на нивоу од 20 одсто освојених гласова, већ у првој линији хоће ли странка успети да задржи оперативну дозу интегритета унутар себе.

Варијанта 2: Неонски експеримент

Једна од најпознатијих политичких максима првог послератног немачког канцелара Аденауера је била "Без експеримената".

Тек сад, са размаком од седамдесет година се види колико је то, мерено очигледним вредностима тог периода о нацизму/фашизму с једне и градитељима новог хуманистичког поретка с друге стране, било етички једноставно време. Силе мрака против сила добра.

Одонда се много тога променило, до тога да је сама Европа постала експеримент. 

Ако "тиркизни" заиста освоје 35 одсто гласова, што је мање од 38 % него што су им давала прва испитивања јавног мнења у јуну ове године, али и даље више од 31,5 одсто које су заиста освојили на изборима пре две године, ново-старом канцелару Себастијану Курцу се отвара могућност првог правог политичког експеримента у иначе предвидљивој Аустрији: конзервативци+зелени+Неос.

По бојама би то било тиркиз+зелено+пинк, влада бљештећег неона. Боје су битне јер је читав партијски спектар у Аустрији организован као средњевековни турнир, где се маше шареним тракама пре кретања у битку. Некад су то били велови краљица, принцеза и племенитих дама, док су данас идеологије и програми ти који наступају у хроматским вредностима. 

Конзервативци (ОВП) су традиционално "црни". Кад их је Курц преузео постали су "тиркизни", али је дубинска партија, она у федералним јединицама, остала црна. На пример, "тиркизни" су у мају ове године имали намеру да остану у коалицији са "плавима" након што је Штрахе поднео оставку, али им то нису дозволили "црни".

Слободари су плави; Неос пинк; социјалдемократе, јасно, црвени; зелени наравно зелени; само је Пилц off-white, прљаво бело, гљива којој овог тренутка не иде најбоље, пошто његова листа добија само један до два одсто гласова (4% изборни праг).

Ако зелени и Неоси међу собом скупе барем 15 од чак 20 одсто гласова колико им у маси дају прогнозе, та ваијанта је не само рачунски, већ и идеолошки могућа. Зелени су у међувремену постали толерантнији на реалполитику, и сами се претварају у противника миграција и прихватају, уз одређене услове, депортације одбијених азиланата. Неоси су неолиберали са хуманистичким лицем, они су компромис оваплоћен у партијском телу.

Оно што стоји на путу таквог расплета, осим чињенице да зелени не воле шефа "тиркизних" Себастјана Курца као особу, је страх бирачког тела од смелих исхода.

Варијанта 3: Црвени-Плави-Пинк

Ако социјалдемократе Памеле Ренди Вагнер и Слободари Норберта Хофера међу собом скупе 40 плус одсто гласова, ако пинк-либерали заиста буду тако добри како им се предвиђа па скоче на 8 одсто (на изборима 2017. године – пет одсто), онда је та варијанта рачунски могућа, али уствари мало вероватна.

Прво, због самог Неоса као провербијалног језичка на ваги - ако уђу у ту комбинацију, готови су и поједени до идућих избора. Друго, Памела Ренди Вагнерова никад неће увести "црвене" у коалицију са Киклом, а Хофер никад неће увести "плаве" у коалицију са "црвенима" без Кикла. 

Томе има лека, и о тој могућности аустријска штампа већ навелико шпекулира, још од пролећа кад је било јасно да персонално решење Ренди Вагнерова води социјалдемократе равно у изборну катастрофу. Она би убрзо после објављивања резултата предстојећих избора била приморана да поднесе оставку, чиме би се отворио пут за коалирање са "непријатељем".

Последњи пут су "црвени" и "плави" ушли у коалицију 1983., али тада су "плави" били минорна странкица под руководством безопасног Норберта Штегера. Безопасног утолико да је Штегер неодлучно стајао према десном потенцијалу аустријског бирачког тела.

Али онда је црвени канцелар Синовац 1986. поднео оставку из протеста зато што је Курт Валдхајм победио на изборима за председника државе. Владу је преузео Враницки, али је само неколико месеци после тога распустио и сазвао ванредне изборе, из протеста јер је "Плаве" преузео Хајдер, који није имао моралних дилема да захвати у десно-домовински забран.

Дупло везано, социјалдемократске вође су 1986. реаговале на ситуације које су виделе као идеолошки остатак нацизма - што је драстично, с обзиром да је управо "црвени" Бруно Крајски у свој први кабинет 1970. године узео четири министра са директном нацистичком биографијом.

Тог тренутка, у септембру 1986., "црвени" су прогласили "плаве" за апсолутног идеолошкогц непријатеља. "Никад са ФПО" је мантра коју понавља сваки шеф црвене партије, чак и кад га се не пита.

Реалност је више у стилу никад не реци никад, јер у Бургенланду дан-данас влада коалиција црвених и плавих (регионални избори су у јануару идуће гдине), а двојица бивших партијских лидера - Кристијан Керн и Хајнц Кристијан Штрахе су после избора 2017. озбиљно разматрали могућност заједничке владе.

Зашто до такве коалиције није дошло? Па није зато што су црвени 1986. године јавно стилизовали Слободаре у свог апсолутног непријатеља, до димензија које им сад онемогућавају да направе корак натраг, а не испадну смешни.

Али, ако Ренди Вагнерова поднесе оставку под притиском изборног пораза који се спрема црвенима, добрим делом и због њене личне неталентованости за политику, онда се отвара пут и за такву коалицијску варијанту.

За црвене би то било као да су прогутали жабу. Плави министри би знали да их се црвени министри гаде, а део социјалдемократског бирачког тела би до идућих избора остао у стању кататоније. Била би то коалиција пуна негативних физичких сензација; не решење, него проблем који би водио у нове превремене изборе.

Варијанта 4: тиркиз-црвено

Конзервативци и Социјалдемократе заједно, нова "велика коалиција" као форма која је доминирала у једном делу аустријске Друге републике, сада је скоро па искључена.

Курц чврсто седи на партијском врху. Истина "црни" га држе на оку, повремено му условљавају потезе, али док добија изборе, нико у странци не размишља да га смени. "црни" су делегирали сву своју моћ на "тиркизне", Курц остаје политички релевантан до даљег.

Социјалдемократе тренутно не могу са "тиркизнима", још мање него што могу "плавима". Доказ за то се може видети у складној, амикалној атмосфери која је владала међу истакнутим личностима социјалдемократа и слободара на историјском парламентарном заседању 27.5. ове године када је срушена влада Себастијана Курца.

Социјалдемократе и слободари су у мају збили редове, то јест парламентарне фракције, да би срушили канцелара који - идеолошки - стоји у средини између њих. Преведено, оба "рушитеља" су политички гледано, имала много више заједничког са особом коју су рушили, него између себе. Јавност и медији су са доста нелагоде реаговали на тај доказ личног и осветољубивог у обарању владе.

Из визуре социјалдемократског врха, Курц је појединачни непријатељ, "плави" колективни; с колективним би се некако и аранжирали, с појединачним никако. "црвени" су, укратко, постали врло гадљиви на реалност око себе - они би радије нормирали, него управљали, пре диктирали него решавали.

Варијанта 5 би била мањинска тиркизна влада, али то Курц не би прихватио, јер би његов други кабинет трајао још краће од првог. Трепнеш, и млади Себастијан је део политичке историје Друге републике.

Реалне изгледе имају варијанте 1 и 2. Све остало је забава за политичке аналитичаре, вожња на тренажеру да се не изгуби осећај за могућа изненађења на путу. А њих повремено има - пад аустријске владе у мају, изведен у маниру државног удара, добро потврђује контингентност политике.