Историја нема епитафе

Није случајно да је позориште апсурда увело Европу у двадесети век. Другачије речено, има смисла у томе да су драмски текстови бесмисла припремили Европу за све оно што ју је чекало у двадесетом веку – један велики светски рат у два дела, слом колонијализма, уз недирнути, подразумевајући осећај културне супериорности.

Алфред Жари и "Краљ Иби" су били први (премијера децембар 1896), након тога су дошли надреалисти, њима одмах за петама златно доба апсурдног позоришта са "Слушкињама" Жана Женеа (април 1947), "Столицама" Ежена Јонеска (април 1952) и Бекетовим комадима "Чекајући Годоа" (јануар 1953) и "Крај игре" (април 1957); сви премијерно изведени на париским сценама, осим "Краја игре", чија је премијера, због бојкота француских позоришта, пребачена за Лондон. 

За каснију генерацију "апсурдних" карактеристичан је Харолд Пинтер и његов "Party Time" (Лондон 1991), за модерну млади немачки драматичар Волфрам Лец и "Урнебесна тама" (бечки Бург 2014).

Можда је добро одмах напоменути да клица апсурдног која се више од једног века шета између театра и друштва није нешто вансрпско. То није тренд који српска јавност са стране, као да седи у неком монументалном позоришту, посматра на примеру Европе. "Краљ Иби" је био култна представа Атељеа 212 и само је смрт Зорана Радмиловића ту представу скинула са сцене. Женé, Јонеско и Бекет су такође кућна имена, тим присутнија на српским сценама, што је расла апсурдност југословенског комунизма. 

И савремени апсурд се српској публици толико допао, чак до мере да је Лецова "Урнебесна тама" пре две године на Битефу освојила прву награду.

Српско позориште не само да "увози" апсурд већ га и "извози". Последњу премијеру Пинтеровог комада "Party Time" (јануар 2016) у бечком Бургу је режирао београдски редитељ Милош Лолић. Мишљења су се разилазила – једни су га хвалили, други критиковали. При томе су се обе стране позивале на исте аргументе, да је Лолић изврсно ухватио смисао апсурда, али да "изврстан апсурд" остаје тежак залогај за укус немачког говорног театра. 

Попет и Семирамида се обраћају вечности

Поред Бекетовог "Годоа", Јонескове "Столице" су најизвођенији комад свих генерација апсурдиста узетих заједно.

Главни ликови су Попет (Михаел Мертенс) и Семирамида (Марија Хапел), или "Стари" и "Стара". Они су у браку већ 75 година, добро су прешили деведесету и живе у кули усред мочваре. Свет се опоравља од неке катаклизме, па около нема живог створа, ако се не рачунају комарци.  

Попет је био "јако талентован", како Семирамида стално понавља, у тону пасивно-агресивна. Могао је бити све што је је хтео, "шеф-доктор, шеф-редитељ, шеф-цар", само да је имао амбицију и дисциплину.

Њих двоје сад припремају колективни суицид, па су позвали велики број гостију из удаљених крајева не би ли им пренели искуствено наравоученије својих дугих живота. На церемонијални опроштај стиже у буци, ритму и трци гомила невидљивих гостију, а њихов број се наслућује преко столица које "Стара" час полетно, час гунђајући, довлачи на сцену. 

Како је Попет слаб говорник, за ту је прилику изнајмио "Оратора" (игра га глумица Мави Хербигер), који ће поколењима и окупљеним гостима пренети Попетову поруку за вечност, његов симболички епитаф.

Кад Оратор на крају комада стигне, Попет и Семирамида, са смиреношћу људи који су испунили животну мисију, нестају у облацима у дубини бине (код Јонеска се баце са куле у блато међу комарце). 

Они напуштају свет мирно, јер ће Оратор пренети публици – а у њој седе генерали, лепотице, доктори, професори, физичари, уметници, чак и цар са свитом – њихову поруку. 

"Квака" је у томе да је унајмљени Оратор глувонем, па Попет, који ту стоји као сигнум једне политичке епохе, друштва, културе, остаје без поруке.

Нема епитафа за инфантилног Попета, који је могао бити "шеф-цар" да је хтео. Или, ако га има, "конфузија је његов епитаф", да парафразирамо један рефрен рок-бенда "Кинг Крајмсон" ("Епитаф" са албума "На двору гримизног краља", 1969).

Где почети са приказом Бургових "Столица" у ситуацији кад се живот улива у позориште, а позориште у живот? И то не од театра апсурда, већ скоро 24 века, још откад је Аристотел дефинисао драму као миметички простор где реално и играно тестирају друштвене сценарије.

Најпре је главна глумица Марија Хапел/Семирамида пала на проби (са столице...) и сломила ногу. Проба је с јануара померена за март. Две седмице пре мартовске премијере редитељ Клаус Пајман (р. 1937) добио је грип са тако тешким компликацијама да је завршио у болници. Посао је преузела замена, редитељ Леандер Хаусман.

На крају се неколико минута пре премијере прошле среде откачила завеса и пала на сцену. Гледаоци су били у сали, али не на местима, па је настала гужва јер се мислило да је то део представе. Бечка публика наиме не седа пре треће трубе, чак би била задовољна да Бург уведе седму трубу као знак за почетак представе. Јасно, треба се показати – ко је дошао на премијеру, ко се с ким поздравља, ко шта носи!

Док је публика из високог старта трчала на своја места, а сценски радници се разлетели по бини, пели по мердевинама, лебдели испод конзоле с рефлекторима и уз то се довикивали на колоквијалном немачком, присутнима је полако свитало да то ипак није део представе. Односно јесте, али без намере.

Симболизам ситуације је лако читљив – тек кад се све доведе у ред, почиње апсурд. Тек тамо где је све на свом месту, фино спаковано, тамо где влада поредак перфектног плана, почиње краљевство апсурда.

На двору плавог мрава 

Театар апсурда је увео Европу у двадесети век. Дела старијих генерација, пре свега оних из златног доба театра апсурда – '50. '60. године – наглашено су присутна и преузимају тон на европским сценама. Заједно са новом генерацијом "апсурдних" као што је споменути Лец, или Херберт Фрич, он сада уводи и у двадесет и први век. 

Играли би се и ранији становници  драмског "апсурдистана", као Жаријев "Краљ Иби", али треба наћи новог Зорана Радмиловића, а таквог још нема у Европи! 

Апсурд је модеран, апсурд је актуелан, апсурд је одговор на сва отворена питања. Чак две наредне премијере бечког Бурга спадају у ту врсту театра. 

Идућег петка је премијера Лецовог текста "Мрави у вечности", о биологу који има сат времена да у Амазонији пронађе "плаве мраве" и назове их својим именом. Толико времена наиме свет има пре него што нестане у нуклеарној катастрофи, а како су "плавци" отпорни на зрачење, онда ће професорово име преживети катаклизму. 

У Фричовом "Шатору" (премијера 27. априла) аутор третира подизање шатора у кампингу као шетњу кроз спиритуални и религиозни универзум европских култура. Фрич је у стању да у секунди насмеје и расплаче сваког гледаоца који одлучи да остане до краја представе – што није увек случај. 

Фрич, као и Лолић кад се прихвати апсурда, поларизује. Из разлога горе наведеног – да "изврстан апсурд" генерално тешко пада на желудац немачког говорног театра. Треба га зато умотати у јако пуно речи, док не добије чвршће контуре смисла. Кад почиње да личи на Гетеа или Шилера, онда је добар апсурд!

Културни дневник РТС-а ће извештавати са обе премијере, тако да и српски гледаоци могу добити представу о актуелном немачком позоришном апсурду. Српски апсурд, као и још пар других европских, већ познају. 

Конфузија је наш епитаф

Озбиљно, зашто театар апсурда последњих година добија на замаху?

Први талас је имунизовао европска друштва на до тада неслућене размере људског бешчашћа. Онај из златног доба им је помагао да се суоче са менталним последицама Великог рата из два дела. Касни, као онај из Пинтеровог текста који је Лолић постављао у Бургу, предвидео је и унапред исмејавао еуфорију над рушењем "Гвоздене завесе". 

По истом рефлексу, европски апстрактни театар 21. века сада реагује на нове импулсе из друштва, као што је слом универзализма и повратак религије на велика врата, и то туђе.

Већ више од сто година драмски апсурд руши тло самозадовољства на ком истрајавају европска друштва, демонтира осећај сигурности, преиспитује и уноси неспокој и у најједноставније консензуалне форме смисла. А кад гледаоце на тај начин лиши поуздане тачке гледишта, кад их растужи и расплаче, онда их теши и обећава да ће све бити уреду. 

Једина ствар коју апсурд тог сублимативног типа не допушта је епитаф. Нема епитафа зато што нема ни краја. У позоришту апсурда нема места за последње речи које би све објасниле, које би бациле светло на приватне егзистенције, на друштва и епохе, херојства и поразе; у њему тону историјске лекције, губе се обећања будућности. 

У животу, епитафе пишу људи и културе док тренирају вечност. У позоришту епитафе пишу плави мрави, а читају их глувонеми оратори.