Аустрија на бранику либералне демократије

Аустријска држава криминализује фундаменталистички ислам, Католичка црква у Аустрији забрањује одржавање мисе на Блајбуршком пољу овог маја, дипломатски Беч оштро реагује на одлуку Кијева да дописника ОРФ-а из Украјине Кристиjана Вершица прогласи персоном нон грата. Три разичите забране, један мотив – борба против ерозије либералне демократије.

Да би се схватила не само веза између та три институционална нивоа, већ и размере друштвене и политичке драматике споменутих одлука, неопходан је један мини-теоријски дискурс.

По властитој дефиницији, Европска унија је заједница хуманистичких, либералних и демократских вредности. Њихово поштовање је темељ на ком Унија стоји, реклама коју одашиље у свет и оправдање које користи да неког држи на одстојању. 

Хуманистичке вредности регулишу људска права. Либералне се односе на владавину права, поделу власти и тржишну економију. Демократске на владавину већине уз ефикасну заштиту права мањине.

Да би сва три принципа заживела и заиста деловала, слободни медији су предуслов, услов, радна метода и последица.

Теоретски, та је комбинација на делу у ЕУ и свакој њеној земљи чланици; парс про тото, тото про парс. Практично, то је тешка борба на дневној основи, коју неке чланице не само губе, него се и не кају – али само дотле док се ствари не назову правим именом. 

Оно што се у Аустрији догодило током протекле седмице је низ паралелних реакција на кумулативне и увезене изазове са ерозивним потенцијалом по либералнодемократске вредности домаћег друштва.

Зауставите Вершица!

Најпре најновије – о забрани службеног Кијева дописнику аустријске националне телевизије ОРФ да уђе у Украјину и громогласна аустријска државна реакција на такву трансгресију медијских слобода.

Цех и држава су се дигли у одбрану новинарства – ОРФ користи све медијске канале за протест, Беч све дипломатске. Министарка дипломатије Карин Кнајсл је најавила да ће тај "у Европи неприхватљиви чин цензуре" ставити као тему на дневни ред састанка министара дипломатија ЕУ идућег понедељка (18. марта) у Бриселу.

Кристиjан Вершиц је дописник ОРФ-а из региона, познат и у српском медијском простору. 

Најкраће би га се назвало "летећим" дописником. Вершиц извештава са читавог подручја бивше Југославије, промптно је на лицу места приликом сваких избора у земљама наследницама, увек ту код сваког заоштравања неке регионалне теме.

Од момента избијања украјинске кризе и проглашења западних санкција Русији, Вершиц је највећи део времена проводио у Украјини.

Тиме је балкански фокус ОРФ-а је смањен, украјински изоштрен. Вершиц је из Украјине наставио да извештава у истом стилу у ком се јављао, а и даље повремено јавља из земаља бивше Југославије – неутрално, принципијелно, бритко, са директним и неувијеним политичким дијагнозама, али без трунке увредљивости, било личне, било колективне.

Уз то и без патронизације, односно оног погледа одозго који су западни новинари често користили у време југословенских ратова, а сад је у већинској употреби кад се извештава из Русије.

Регион, а ту за Аустрију спада и Украјина, нема трунке егзотике за Вершица. Он говори, осим облигатног енглеског без кога данас нико више и не излази из куће, још и српски/хрватски, словеначки, македонски и албански језик, осим тога руски и украјински. Познаје менталитете и обичаје, иде тамо где други неће, рефлексно је неповерљив према политичарима, емпата према патњама обичних људи.

Још од 2015. када је постао шеф ОРФ-овог дописништва из Украјини, било је јасно да то неће бити дугог века. Право је чудо што га је службени Кијев толерисао пуне четири године, углавном из обзира према Бечу и због декларативне идентификације са вредностима ЕУ.

Сада, пред председничке изборе у Украјини, готово је са декларативним поштовањем медијских слобода. Вершицови извештаји одскачу од свега оног што просечни гледалац на немачком говорном подручју добија сервирано од дописника на терену.

Аргумент Кијева је да је Вершиц прекршио закон о украјинској суверености тиме што је шетао по Кримском мосту ("нисам ја, само мој мобилни", брани се новинар), али да и мимо тога он извештава "тенденциозно и антиукрајински".

Након дипломатског и цеховског вриска у Бечу, Кијев је у причу увео резервни аргумент, како је "могуће да руске тајне службе планирају атентат на Вершица", не би ли тако кривицу пребацили на украјинске власти. Тиме што га протерује, Кијев у ствари чува главу тог новинара.

"Случај Вершиц" далеко надилази дипломатски спор Беча и Кијева. Он надилази и европску конструкцију "заједнице вредности".

Вершиц, наиме, не пише ни проруски, ни антиукрајински; ни антируски, ни проукрајински. Ништа од тога он не ради, само извештава хладно и неутрално и о Москви и о Кијеву. Он је "bloody neutral", како ту оптужбу изговара један лик у новели Ентонија Берџиса "Дрхтећа намера" (Tremor of Intent, 1966).

"Ви, проклети неутрални, ви ћете уништити свет", каже тинејџер Алан у тој шпијунској причи из доба Хладног рата, пре него што убије руског, у принципу неутралног, али од Руса унајмљеног шпијуна, да би спасио британског.

Свугде где влада атмосфера горућих националних амбиција, грандиозних намера, декларативне магле, скромних достигнућа, свуда тамо где су заједнице згуране у аутаркичне идеолошке забране, неутралност наравно важи за тешки грех.

Са своје стране, Вершиц најаваљује да ће покривати украјинске председничке изборе, па макар из Беча. Тако је то кад иза једног новинара стану и кућа и држава – редак чин, скоро чудо природе, треба гледати ту представу док траје. 

Хрватски сабор тренира in memoriam

Вест је позната од прошлог четвртка: диоцеза Гурк-Клагенфурт у аустријској Корушкој забранила је Хрватској бискупској конференцији одржавање мисе за мртве на Блајбуршком пољу. Догађај – чињенично стање да су партизанске снаге без суђења побиле на десетине хиљада усташа и домобрана у повлачењу збио се у мају 1945; мисе и комеморације се одржавају непрекидно од 1951.

Проблем је почео оног тренутка када је Сабор нове самосталне Хрватске преузео покровитељство над комеморацијом. Од 1992. постепено, а од 2015. године ургентно, Аустрија се налазила под великим притиском да забрани ту манифестацију на свом тлу.

Да је Беч стајао под притиском овде се не мисли само на поједине антифашистичке организације, академске кругове, медије или критике из дипломатских извора. Ствар је све оно у уводу овог текста наведено, читава етичка конструкција Европске уније као заједнице вредности која се уздиже са платформе антифашизма из 1945.

"Реквијем на Блајбургу" у оној форми у којој се усталио у медијској слици као глорификација фашистичке идеологије временом је постао несношљив за Беч. При томе нису криви медији да су видели то што су видели, него државни Сабор и Црква у Хрвата који су преузели и перпетуирали модел фашистичког реквијема.

Забрана се избегавала, јер би то била увреда за Загреб. С друге стране, Загреб је игнорисао сва директно или дискретно дата упозорења да престане да пружа легитимацију "манифестацији која се политички инструментализује и представља део политичко-националног ритуала у служби селективног схватања и тумачења историје" (из саопштења Диоцезе Гурк-Клагенфурт).

Да се Сабор повукао на време, остале би две цркве у дијалогу, које су у ствари једна црква; можда би у таквом односу снага Загребачка бискупска конференција коначно деловала против "ексцеса" на терену, употребе усташких симбола, делова униформи, транспарената и поздрава.

Наравно, и овако како је сада направљено, ствар остаје у крилу цркве, где један огранак забрањује другом да организује приредбу јер већ годинама не поштује договоре и гази сва дата обећања. Са једном исправком – ствар би остала у крилу цркве да је службени Загреб довољно паметан да од тога не прави дипломатски инцидент.

Најдобронамернији савет који би се Загребу овог тренутка могао дати је да се не буни против одлуке, да ћути и корача даље у светлу будућност европске заједнице вредности. Проблем је, међутим, у томе да хрватска политика не може никуд даље а да се прво не врати у прошлост и тамо остане док јој се сви други из Европе не придруже.

Паралелно са апострофирањем усташких симбола у аустријском "исламистичком закону" (РТС је о томе извештавао пре две седмице) и сад забраном комеморације на Блајбургу, Загреб се ових дана нашао у трећој невољи која се квалификује за термин дипломатске срамоте. 

САД су уложиле вето за пријем Хрватске у ОЕЦД (Организација за економску сарадњу и развој). Само по себи, ништа страшно, не постоји никаква аутоматика за пријем у тај економски клуб 36 држава, мале земљице чланство више кошта него што им доноси. Рационализације би се могле ређати и даље, кад разлог опет не би имао везе са историјским ревизионизмом службеног Загреба.

Јутарњи лист: "Иако Американци не наводе зашто коче Хрватску, из ранијих извјештаја Стејт департмента да се ишчитати да их смета то што није дошло до поврата друштвене имовине Српској православној цркви и Координацији жидовских заједница; затим им смета усташење, при чему је посебан нагласак стављен на плочу с поздравом 'за дом спремни' у близини концентрацијског логора Јасеновац, неучинковито и корумпирано правосуђе, те мањак слободе медија."

Аустрија криминализује политички ислам

Трећи случај где се Беч дигао у одбрану либералнодемократског система вредности је најављено оснивање Документационог центра за надгледање и контролу политичког ислама. 

Тачан назив још није сигуран, али се у сваком извештају аналошки наслања на DÖW – Документациони архив аустријског покрета отпора.

DÖW је бич и савест Аустрије. Организационо фондација аустријске државе и града Беча, професионално самостална академска институција, DÖW је кључна инстанца која бдије над етичким уговором Друге аустријске републике. DÖW контролише, надгледа и покреће механизам санкција чим примети да се јављају неонацистичке снаге са ерозивном друштвеном амбицијом.

Успут речено, DÖW се годинама борио за забрану комеморације на Блајбуршком пољу. То да се клагенфуртски бискуп Алојз Шварц, односно од недавно његов в. д. наследник, администратор Енгелберт Гугенбергер, коначно одлучио на забрану те манифестације, има више везе са притиском који је долазио из DÖW, него са самом Црквом.

И зато, кад се овде каже да се "против политичког ислама оснива документациони центар сличан DÖW", онда то има страховиту политичку и моралну тежину. 

Медијски је тема контроверзна и појављује се као продукт ератичног дијалога владе и парламента.

Хронологија је следећа: парламент је наручио студију о антисемитизму у Аустрији. Иако ће документ службено бити представљен тек идућег петка, о њему већ сви све знају, а пре свега то да су муслимани већи антисемити од хришћана и хришћанских атеиста.

Према студији, "тврдо антисемитско језгро" у Аустрији износи десет одсто уз благу тенденцију пада.

То би, за европске прилике било мање-више стандард, да истраживачи нису посебно мерили и антисемитизам међу локалном и новопридошлом муслиманском популацијом. Ту се антисемитизам пење на 50 одсто (особе турског порекла), па чак и 70 одсто (особе из арапског простора).

Не чекајући службено објављивање студије, влада је већ извукла поуке и најавила оснивање "документационог центра по угледу на DÖW".

Од идуће године, када се планира његов почетак рада, Документациони центар за контролу политичког ислама би надгледао идеологију која кружи по аустријским џамијама, исламским удружењима, школама, вртићима и друштвеним медијима. 

Категорије где ће држава ускакати на "звиждук" новог Документационог центра односе се, поред антисемитизма, на ширење патријархалних култура части ("част" као исламски код за кажњавање и убиства непослушних жена), одбијање вредности либералне демократије и друштвену сегрегацију полова.

Наравоученије из све три приче – аустријска држава је кренула у офанзиву за очување тешко стечене, скупо плаћене, изворно увезене и наметнуте, у међувремену одомаћене либералне демократије. Примила се, сад је треба неговати.

Број коментара 7

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 29. март 2024.
16° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво