Читај ми!

Дала сам 200 евра да помазим мачку

Ватра је свуда око мене – а испред улазних врата стана чопор мачака. Кроз зграду не могу, кроз прозор не смем. Трчим с једне на другу страну, мисли су ми упале у вртлог. Хватам се за главу, вриштим, тражим излаз. Једино да скочим, ал' како с дететом?

Сценарио из пакла, тако бих описала ситуацију у којој сам се нашла овог пролећа, када је супруг, негде пре поноћи, затекао мачку како у мрклом мраку лежи на нашем прагу. Шта би било да сам ја отворила врата? Прва је ствар на коју смо обоје помислили.

Након исцрпљујуће вајбер-расправе са комшилуком око тога да ли је у реду довлачити напуштене животиње у зграду, а која се, ништа чудно, завршила сочним "пииип вас мачке" и излизаном причом о стварним проблемима, схватих, помало изненађено, да ја важнији проблем немам.

И да имам, зар увек морамо да се као пијан плота хватамо за "важније теме", као да ситно ђубре треба гомилати све док се не избаци оно које највише смрди.

Ако ћемо поштено, решавање случаја непожељне мачке јесте од животног значаја за мене - лекција је из пожара који сам спонтано изрежирала у својој глави, не бих ли успела да докучим "шта би било ако...".

Међутим, ни у комшилуку, ни међу пријатељима, а бојим се ни међу вама, нема много оних који желе и могу да разумеју како се осећа особа која пати од фобије. И то фобије од, буди бог с нама, мачака.

А ја сам те вечери, чини ми се, патила више него претходних двадесет пет-шест-седам година, и не знам када је све то почело.

Знам да сам од подизања ногу у баштама ресторана због мачкетина које се ту домаћински шврћкају, преко вриштања на предавању када је факултетски мачак скочио на мој сто, прелажења на другу страну улице како бих избегла напуштену кућу у којој газдују моји крзнати непријатељи – стигла до тога да једину опцију за бег из стана, уколико дође до пожара, пронађем у скоку са терасе.

Јасно је мени да можда има истине кад људи кажу – "ма дај, у том тренутку би реаговала разумно, знала би да је безбедније да прођеш поред мачке него да се проспеш по бетону".

Али да ли бих заиста успела да преломим у себи? Како то могу да тврде они који никада нису осетили како је када ти грч господари телом, а немоћ немо пљушти низ образ – само зато што је једно, за њих безазлено створење, уплело реп међу твоје ноге.

Што је најгоре, вероватно ни имагинарни пожар не би био довољан разлог да ме натера да застанем и размислим колико ме заправо тај страх омета у нормалном фунционисању, да није било оног – шта би било да је са мном у стану и дете.

А то дете ме, неком небеском снагом, од када је проходало вуче ка контејнерима како би могло да гледа маце. И не зна да мама том металном бункеру из којег чопор звери вреба немоћну жртву – није пришла скоро седам година.

Како би било да сам оне вечери када се појавила  мачка од које је све почело ја отворила врата, како би било да је дете било са мном у тренутку када вриснем или изгубим снагу у коленима? Да ли ће и она због мене навући страх и морати да се бори – са мојим демонима и са друштвом које тера шегу када чује да се, боже ме сачувај, бојиш мачке.

Сама помисао на то одувала је ноншалантност с којом сам од "тет-а-тет" сусрета бежала на другу страну скоро па цели свој живот. Уместо да страх храним успешним избегавањем, било је јасно да морам да га победим.

Јака жеља да проблему "станем на реп" и лабава снага да му се јуначки супротставим одвеле су ме на психотерапију.

Одмах сам изнела карте на сто – све може, али нећу да је мазим. Помазила сам је на деветој сеанси. Рекла сам да не намеравам да бацам ни време ни новац "на глупе мачке". Са терапијом сам завршила тек после пола године.

И даље бацим поглед испод аута пре него што му приђем, али сада заједно са ћерком носим ђубре до контејнера. Срце ми и даље скочи увис сваки пут када улетим у сачекушу, али сада имам снаге да издржим ледени поглед од ког сам панично окретала главу.

И сваки пут се осећам исто – конфузно, поносно, срећно и слободно у исто време, као онда када сам са тридесет и једном годином први пут помазила мачку.

Колико ме је на крају коштало и не знам. Сигурна сам мање него да сам остала да изгорим у оном "кад би било" пожару.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 27. април 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво