Читај ми!

Како ме је 11. септембар научио да Америка није код Пожаревца

Двадесет година од догађаја који је променио свет. За мене, која сам тада имала непуних осам година, било је то нешто несхватљиво, далеко и неважно.

"Где је та Америка, је ли то негде много далеко од нас?" Нису ни мама ни тата знали баш најбоље како да ми објасне, ћутали су. Mислила сам да је то негде близу Пожаревца јер сам само тамо путовала код стрица на славу и деловало ми је невероватно далеко.

Како објаснити детету зашто на телевизији нема цртаћа, него само слике како неки чика вози авион право у зграду? Све ми је тада изгледало као у некој игрици из "сеге", коју смо тих дана бесомучно окупирале сестра и ја. Нисам ни била свесна да се догодило нешто много важно. Да је тај дан кад није било цртаћа – дан за историју схватила сам тек много година касније.

Несвесна да постоји још неки свет ван овог мог, нешто далеко као та Америка о којој причају на телевизији, мој универзум била је моја улица, за коју тада нисам ни била сигурна како се зове. Сећам се да ме је учитељица првог дана школе питала где живим. Нисам знала јер смо се опет преселили у неку нову стару кућу. Сећам се смеха других јер не знам и срамоте коју сам тада осетила.

У том мом универзуму, за који данас знам да се зове Петра Драпшина, било је много деце. Играли смо се на путу, по туђим двориштима, практично где смо стигли, све док нас родитељи, заправо маме, не позову у кућу да једемо.

И тад, док смо ручали, на телевизији су се и даље смењивале те слике како нека велика зграда пада. Цртаћа нигде. Зашто нема цртаћа него само нека Америка? Комшије су, као и увек, и тог дана навраћале код нас. Сви су нешто коментарисали, били некако збуњени сликама које су се бесомучно вртеле на телевизији целог дана.

Неким чудом те слике остале су урезане у мој мозак. Дубоко закопане у мојој меморији испловиле су годинама касније, прво на часовима историје, а онда и када смо се на факултету бавили тероризмом. Тада сам тек схватила да сам постојала и на телевизији гледала нешто што је касније обликовало све године у којима живим.

Из свих прича других људи, текстова, ТВ емисија, филмова, сазнала сам да су се неке ствари промениле у оном тренутку када је нама све то личило на игрицу из "сеге".

Када смо на колегијуму редакције протекле недеље разговарали о припреми текстова за 20-годишњицу 11. септембра, опет сам се сетила оних слика са телевизије. Нисам могла да упознам тај свет пре 11. 9. 2001. да бих имала било какву дистинкцију "пре" и "после", какву има већина старијих од мене.

Мој живот је тада почињао и у њега се нису уселили велики тренуци и догађаји, осим бомбардовања, ког се врло живо сећам, као и сви моји пријатељи. Знала сам да пишем, бројим, цртам, играм се по цео дан и тамо нека Америка била је неважна. 

Промене које су тада уследиле за мене и, усудићу се да кажем, за целу генерацију рођену деведесетих, и нису промене. Да би знао да је нешто промена, треба да знаш и шта је било пре тога. Пошто не знам, за мене је "нормала". Оно што живиш и то је, просто, тако. Нормално је да се прича о тероризму, ратовима на Блиском истоку. Можда је некад "било боље", другачије, слободније, безбедније. Ми не можемо да се бунимо, присећамо и подсећамо. Нама је све то нормално.

Строге контроле на аеродромима, за које старије колеге кажу да нису биле такве пре 11. септембра, за мене су сасвим уобичајене иако сам до сада само два пута путовала авионом.

Истина, не чак до Америке, која је ипак даље од Пожаревца, много даље него што сам мислила тог 11. 9. 2001.

Број коментара 6

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 26. април 2024.
15° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво