Читај ми!

Кад су богати превише богати, сваки милијардер је промашај политике

Јахте, виле, летови приватним авионима и ракетама... Да ли је у једном тренутку богатство гротескно и непотребно велико? Заговорници идеје лимитаризма кажу да јесте и да "вишак" богатства треба искористити за опште добро.

Многи кажу да је пара никад доста. Али растућа економска неједнакост наводи све више људи на мисао да је ова тврдња погрешна - неки људи заиста јесу превише богати.

Дуга је листа економиста, филозофа и лидера који су се вековима бавили прерасподелом богатства. Читави политички системи изграђени су око идеје једнакости и дељења.

Шта је лимитаризам?

Економски лимитаризам је концепт који истражује идеју да нико не треба да буде претерано богат. Фокусира се на штете и ризике постојања супер-богатих људи.

У неком тренутку, вишак новца више не доприноси благостању или добром животу. У већини случајева, кажу заговорници ове теорије, са неколико милиона долара човек може да живи као бубрег у лоју.

Лимитаризам зато не треба бркати са социјализмом или комунизмом. Овај концепт не одбацује акумулацију богатства, власништво над приватном својином нити се залаже за уравниловку. Само тврди да је имати много понекад и превише.

Тренутно теорија не говори о посебним бројкама. Дакле, не утврђује тачно да ли су људи превише богати кад имају десет милиона или две милијарде долара.

Одакле ова идеја?

Водеће име ове теорије је Ингрид Робејнс, белгијска теоретичарка која ради на Универзитету Утрехт у Холандији. Робејнс тамо предаје на Одсеку за филозофију, фокусирајући се на етику, политичку филозофију и социјалну правду.

Она је први пут представила идеју лимитаризма на конференцији пре десет година, али је било потребно неколико година да се појави њен први академски рад на ту тему. Од тада неуморно прича о овом концепту, објављује радове и ради на књизи. Идеја је изазвала различите реакције широм света.

"У Европи, моје искуство је да се јавност слаже са многим мишљењима по питању лимитаризма. Али у САД је ова идеја веома далеко од дискусија које се воде у мејнстриму", каже Робејнс за DW.

"Део традиционалне америчке културе је идеја америчког сна, то јест вера да ће свако имати шансу да постане веома богат, ако је само довољно посвећен", додаје она.

Сваки милијардер је промашај политике?

У основи лимитаризма је питање морала. Поставља се питање, када је морално или етички неопходно интервенисати у систем слободног тржишта за добробит друштва у целини.

Да ли богати појединци доприносе друштву улагањем у повећану продуктивност или само шпекулишу у своју корист? Да ли је десет аутомобила заиста толико боље од два?

"Неки сада користе слоган 'сваки милијардер је промашај политике'. Сматрам да је то тачно, али и да је морално и политички проблематично да неки богаташи имају превише, па чак иако је мање од милијарду", каже Робејнс.

Она тврди да се лимитаризам заснива на два главна принципа: заштити демократије и решавању хитних потреба, као и решавању проблема који захтевају напор целог друштва попут климатских промена.

Кроз лимитаризам се исказује брига да неједнакост може поткопати демократију. Богати могу да користе новац да утичу на политичаре, ангажују лобисте и утичу на доношење закона. Ако им то не успе, они могу утицати на јавно мњење тако што ће директно поседовати медијске куће или финансирати невладине организације.

Велико богатство угрожава борбу за климу?

Економски лимитаризам претпоставља да би равноправнија расподела богатства довела до бољег укупног квалитета живота у свету. То би могло да помогне онима који живе у екстремном сиромаштву.

"Ако већ имате десет милиона, не значи вам превише ако добијете још 100.000 евра или долара. Али ако немате никакво богатство, онда је сваки приход битан и значи мање глади и мање деце у сиромаштву", каже Робејнс.

Ипак, не ради се само о новцу. Заговорници економског лимитаризма кажу да богати представљају опасност за животну средину јер њихово понашање проузрокује превелике емисије угљен-диоксида.

"Супер-богати несразмерно утичу на климатске промене јер је њихов материјални стил живота много раскошнији, а њихова улагања су еколошки штетна", истиче Робејнс.

"Стога би било поштено да се њихов вишак новца искористи за решавање климатске кризе, уместо да их пустимо да се извлаче из овог проблема и граде луксузне бункере или виле на врховима планина како би се сакрили у случају да климатске промене измакну контроли или избију грађански немири", додаје професорка.

Богати постају све богатији

Други филозофи и економисти строго се противе идеји ограничавања богатства. Они не виде моралну границу за зарађено или наслеђено богатство.

Напротив, кажу, постојање могућности да се неко обогати подстиче предузетнике да ризикују, да размишљају о иновацијама и да доносе промене.

Поред тога, они тврде да ограничавање богатства неће окончати политичку неједнакост. Као бољи начин да се постигне већа једнакост наводе прогресивни порески систем.

Ипак, јасно је да богати постају све богатији. Листа милијардера за 2022. коју је објавио Форбс набројала је њих 2.668. Заједно су били тешки 12,7 билиона долара.

Робејнс сматра да постоје препреке да свет спроведе њене идеје. Прво, готово је немогуће доћи до универзалне дефиниције превеликог богатства. Друго, чак и када би постојао дефинисан износ, како би се одузео вишак новца?

Утеху налази у чињеници да су филозофи ту да постављају питања, а не да врше заплену дијамантских огрлица или приватних авиона.