Пола века од Никсонове посете Кини – јалово зближавање идеолошких непријатеља

У последњој недељи фебруара 1972. године, током посете председника Ричарда Никсона Шангају, Хангџоуу и Пекингу остварено је историјско зближавање између НР Кине и САД, којим је отворен пут за нормализацију односа између две земље 1979. и политичко и економско отварање Кине према свету.

Никсонову посету Кини припремио је државни секретар (министар спољних послова) Хенри Кисинџер, који је захваљујући томе ушао у историју америчке и светске дипломатије – удруживање Вашингтона и Пекинга био је мајсторски потез усмерен на слабљење за Американце најопаснијег хладноратовског ривала Совјетског Савеза.

Захваљујући отопљавању односа с Пекингом, америчке прислушне станице биле су постављење у кинеској провинцији Синђан уз границу с највећом државом света, а елита у срцу смртоносног непријатеља комунизма Вашингтону дошла је у ситуацију да може себи да приушти да се шали како уз себе има више комуниста него Москва, алудирајући на бројност кинеске популације.

Кинеско-совјетски сукоб

Кина и Совјетски Савез су 1969. били на ивици рата након неколико пограничних окршаја на потезу између Синђана и Манџурије у којима је погинуло више стотина војника. Совјети су настојали да издејствују једногласну осуду Кине од стране чланица Варшавског пакта, у чему их је омео румунски председник Николаје Чаушеску, који је одбио иницијативу Леонида Брежњева да се потпише заједничка изјава.

Дипломате из Москве путовале су у Њу Делхи како би оформиле војнополитички савез с Индијом усмерен против Кине, па чак и покушале да убеде севернокорејског лидера Ким Ил Сунга да окрене леђа Пекингу који га је у Корејском рату спасао потпуне пропасти.

Штавише, неспоразуми између Пекинга и Москве нису били само територијалне природе. Остарели кинески лидер Мао Цетунг и његови сарадници сматрали су да су у СССР-у након смрти Стаљина на површину испливале ревизионистичке снаге које негирају изворни марксизам и лењинизам, па је од средине педесетих постојао и идеолошки анимозитет, који се убрзо преточио у геополитички ривалитет у вези с тим која од две државе треба бити предводник комунизма у свету.

Сам Мао одраније је био незадовољан третманом који је добијао од Комунистичке партије СССР-а пре и током Другог светског рата, јер му је ова издавала разне диктате и упутства, те спутавала његове амбиције, убеђујући га да сарађује с капиталистичким снагама Чанг Кајшека како би кинески отпор јапанском окупатору био јачи и везао за себе више његових трупа.

То је Совјетском Савезу одговарало јер је могао бити сигуран да Токио, који је био жељан територијалне експанзије и стварања пространог царства, неће окренути оштрицу према руским ресурсима у Источном Сибиру у време када је Москва све своје људске и материјалне ресурсе ангажовала у европском делу државе.

Обострана корист

Погоршање односа између Москве и Пекинга током шездесетих одлично је ишло на руку Американцима, који су против себе до тада имали и највећу и најмногољуднију земљу света, поготово што је и даље био у току рат у Вијетнаму.

И док су Американци ликовали што су успели да продубе раздор у комунистичком блоку и обезбеде војно-обавештајну сарадњу Пекинга, и власти у далекоисточној престоници су имале пуно разлога за задовољство.

Премијер Џоу Енлај и председник партије Мао су кроз преговоре с Кисинџером и Никсоном издејствовали признање владе у Пекингу као јединог легитимног политичког представника целе Кине у међународним односима (1971), уклањање америчког нуклеарног оружја с Тајвана (1972) и потпуно повлачење америчких војника с тог пацифичког острва (1979).

Тиме је капиталистички режим Чанг Кајшека, који је са својим присталицама након пораза у кинеском грађанском рату пребегао на Тајван, изгубио место у Савету безбедности Уједињених нација и пао у политичку изолацију.

На жалост Пекинга, већ исте 1979. године администрација председника Картера одобрила је продају америчког оружја Тајвану, чиме је у пракси настављено америчко супротстављање жељи матице Кине да поврати контролу над одбеглом острвском провинцијом.

Од отопљења до захлађења

Сада када у водама уз азијски континент практично влада нови Хладни рат између Пекинга и Вашингтона и његових савезника у којем војни бродови, подморнице и ројеви авиона демонстрирају силу, испитују реакцију противника и увежбавају елементе ратних операција ради остваривања превласти над Јужним кинеским морем, Тајванским мореузом и, шире, западним Пацификом – приближивање идеолошких непријатеља постигнуто у значајној мери Никсоновом посетом пре тачно пет деценија изгледа јалово, па и иронично.

Поједини западни коментатори, као симболичну илустрацију те чињенице, истичу да педесетогодишњица Никсоновог пута у Кину, који се у САД доживљава као, по историјском значају, најважнија посета једног америчког лидера иностранству, пролази у сенци недавног разговора руског председника Владимира Путина и председника Си Ђинпинга у престоници најмногољудније земље света.

То ново партнерство Кине и Русије потиснуло је традиционални сусрет између америчких и кинеских дипломата којим су у прошлости обележаване годишњице стратешке посете Никсона Пекингу.

То је природно, јер гледано из Пекинга, нема краја провокацијама и мешању Вашингтона у унутрашња питања Кине. Њој се с Капитол хила замера не само кршење људских права и слобода на Тибету и у Хонгконгу, већ јој се на терет ставља и "геноцид" над Ујгурима у провинцији Синђан.

Вашингтон прекорева Пекинг не само за одговорност коју наводно има у вези са "пуштањем новог коронавируса", већ и за намеру да силом заузме Тајван и противправно присвоји територије у Јужном кинеском мору и тако наруши принцип слободне навигације у међународним водама.

Од времена администрације председника Трампа, деценијски заговорник слободног тржишта и трговине Вашингтон гуши међународне економске активности тарифама на увоз из Кине. САД такође последњих година интензивирају и војне вежбе у морима уз кинеску обалу са својим азијским и НАТО савезницима.

Педесет година доцније, дакле, отопљавање односа између Вашингтона и Пекинга из седамдесетих се чини више као пролазна аномалија него као историјски преокрет.