Читај ми!

Медији корачају ка рату у Украјини – дипломатија у супротном смеру

Ви се побрините за слике, а ја ћу за рат – рекао је својим новинарима чувени амерички медијски магнат Рандолф Херст, крајем 19. века, припремајући терен за америчко-шпански рат на Куби. По сличној матрици и данас, онај ко би прелистао руску, америчку или европску штампу могао би да помисли да се на руско-украјинској граници спрема рат. Да ли на истоку има нешто ново и каква је ту улога медија?

Реалну слику кризе у вези с Украјином тешко је сагледати на основу медијских извештаја. Новинари који прате шта се дешава на истоку Европе читају, кажу, и једну, и другу, и трећу страну.

Гостујући у емисији Око, уредник листа Печат и колумниста Вечерњих новости Филип Родић рекао је да, након што се информише из свих извора, закључке доноси на основу логике и искуства. А закључак је, истиче, да Запад прави хистерију.

"Ту се прави хистерија – Запад прави хистерију како би извршио или притисак на Русију или у крајњој линији испровоцирао неки сукоб мањег обима између Украјине и Русије, што би било у складу са стратегијом Бжежињског, који је позивао на то да се руска војска навуче на градске борбе и ту искрвари", каже Родић.

С друге стране, Ана Оташевић, спољнополитички коментатор Недељника и дописник француског листа Монд дипломатик, сматра да у подизању тензија учествују и једна и друга страна, те да се у руским медијима не може чути критика на рачун Путинових потеза.

"Први пут имамо ситуацију у којој руски државни медији парирају западним медијима, као једна врста огледала... То је збуњујуће за гледаоца који нема истанчан осећај да те вести провлачи кроз филтер. То је оно што ствара тензије и осећај да се ближи рат", рекла је Оташевићева.

Истиче да медији учествују у психолошком рату који, како каже, увек иде уз војне и дипломатске тензије.

Збуњена Европа 

Трећа страна, европски медији, па и аналитичари, у овом тренутку су збуњени, каже Драган Благојевић, дугогодишњи дописник агенције Бета из Брисела.

"Није им сасвим јасно шта се заиста ту догађа и у шта би могло да се претвори то велико заоштравање. Чињеница да то гомилање 100.000 војника уз саму границу са Украјином изазива огроман страх. С друге стране, када се постави питање зашто би Русија окупирала Украјину, онда би ту било мало правих одговора", каже Благојевић.

Истиче да, према ономе што је прочитао и чуо, у Бриселу не верују да може доћи до великог ратног сукоба.

"Мисле да је цела прича, све ово што се сада догађа, велика светска напетост – везана за судбину онога шта ће Украјина као држава бити у будућности. Шта ће бити са Донбасом, са Доњецком и Луганском. Да ли овим што је покушао Макрон, да се преко обнављања формата Нормандија, односно споразума из Минска, ствари могу да се извуку из ових опасних ратних игара и да се дође до дипломатског стола", каже Благојевић.

Додаје да се слична слика у медијима правила и када је НАТО требало да бомбардује Југославију и истиче да Европљани сматрају да би рат у сваком смислу био погубан.

Дипломатија као лек 

Ана Оташевић каже да се да се Француска поставља као лидер ЕУ, те да се политика коју заступа Макрон наставља на традицију Де Гола. Европска реторика, напомиње, даје дозу нијанси које су потребне у ситуацији када се створила нова хладноратовска реторика.

Напомиње да су се у западном блоку показале дубоке поделе, те да је важно да ствари не наставе да се заоштравају.

"Руска страна не жели рат у Украјини, поготово теренски рат... Не знамо да ли не може да дође до рата у оваквој ситуацији... Али руска страна каже: 'Ми нећемо рат, ми хоћемо да нам дате оно што 30 година нећете, да нам дате гаранције да нам нећете ставити ракете под нос'... Ни НАТО ни америчка страна не желе да спусте лопту, јер им то одговара, одговара им да буду у Европи", каже Оташевићева.

Истиче да је реч о озбиљној, шаховској игри.

"Игра нерава у којој је сада на потезу дипломатија и скрајнута улога Европе долази до изражаја", додаје Оташевићева.

Поручује да је важно разумети позиције обе стране. Америчке – на којој је Украјина једина тачка око које се демократе и републиканци слажу, па агресивна кампања има и унутрашњополитичку сврху. Руске – где Путин жели да остави легат за будућност.

"Путин је у поодмаклим годинама. Жели да остави легат за наредне генерације, приближавају се и избори, жели да учини нешто што ће Русију поставити на светску сцену као велику силу", каже Оташевић.

"За" и "Против" 

Оштру реторику, па чак и неку врсту сукоба са Русијом подржавају балтичке земље, Шведска, Пољска, Румунија, делимично и Чешка, истиче Драган Благојевић. Остали, међу којима су Немачка, Француска, Шпанија, Италија, залажу се за мирно решење, додаје дописник Бете.

За мирно решење је и Русија, тврди Бранко Влаховић, дописник Вечерњих новости из Москве.

"Амерички листови и телевизије намерно шире психозу. Када кажем да је то параноја, мислим на параноју у правом смислу. Тај страх је толико велики у Украјини управо због тих западних медија, поготово оних под утицајем Вашингтона и Лондона, да је народ почео да купује храну и вади новац из банака. То се зове разумно лудило, намерно направљено тако, зато што је Америци стало да Украјинци и Руси буду барем сто година непријатељи и да Русија има стално рак-рану", каже Влаховић.

Истиче да се у америчким медијима пласира таква слика као да ће Руси сваког тренутка напасти. Наглашава и да сада лидери западних земаља покушавају да добију поене да су они заслужни што Путин неће напасти, а да је руски председник јасно рекао да је напад могућ "само ако националистички батаљони украјинске армије крену у блицкриг на Донбас".

"Русија неће да допусти да се понове сценарији које су доживели Срби у Крајини", рекао је Влаховић.

Што се тиче позиције Србије у овој кризи, уредник у Печату Филип Родић каже да, уколико дође до ескалације ситуације, Србија не мора да буде укључена у то.

"Али ако буде приморана, ја мислим да јој је место уз Русију, која јој је вековни савезник", каже Родић.

Указао је на детаљ са састанка Путина и Макрона, којим је, истиче, послата снажна порука.

"У позадини се видела статуа цара Александра, који је 1812. протерао Наполеона из Русије и 1815. дошао до Париза. Занимљиво је да је при сусрету са Ердоганом ту била статуа Катарине Велике. Путин је јасно показао, невербалном комуникацијом упозорио да је боље са Русијом бити у миру него бити у рату", истакао је Родић.