Биланс ужаса и "гнусна изјава“ Јозефа Рацингера

Пре него што је Јозеф Рацингер у априлу 2005. постао папа, критичари су га због његове строгости звали "оклопни кардинал" (панцеркардинал) - онај који је и у теологији и у цркви одлучно и хладнокрвно чистио и отпуштао. Убрзо након избора за папу, уследили су извештаји да је "оклопни" наводно знао и да се насмеје, да је знао и да буде благ. Сви су били запрепашћени.

А онда је Јозеф Рацингер добио још један атрибут. Један од правника чија се адвокатска канцеларија месецима бавила сексуалним злостављањем у бившој Рацингеровој Надбискупији Минхен-Фрајзинг, тврдио је да се тај, данас скоро 95-годишњак, "опходио веома тврдокорно". Тврдокорно против оптужби да је прикривао злостављање.

"Биланс ужаса"

Отприлике 1.900 страница које је саставила минхенска адвокатска канцеларија о односу Надбискупије Минхен-Фрајзинг према сексуалном злостављању заправо је "биланс ужаса". Један од адвоката то је и дословно рекао, и поновио више пута.

Ти дебели томови су такође и документ црквене историје - они представљају нову димензију, нову етапу у расветљавању случајева сексуалног злостављања.

Од 1952. на челу надбискупије било је шест надбискупа. Сви су они или већ били кардинали или су унапређени на функцију кардинала. И свих шест, без изузетка, само у различитом броју, криви су за лоше поступање у случајевима сексуалног злостављања. Од њих шест, тројица су још у животу.

Од 1977. до 1982. Јозеф Рацингер био је на функцији минхенског надбискупа, који је касније каријеру градио у Риму и 2005. чак засео на престо Светог Петра као папа Бенедикт 16. Управо због тога, овог четвртка (20.1.) читав католички свет као опчињен је гледао у правцу Минхена.

Експерти су установили да је Рацингер, који је пет година би на челу Надбискупије, морао у четири случаја да реагује. А није. Тако су на пример духовници чија су недела и злостављања обелодањена и даље остајали у свештеничкој служби.

Сам Рацингер дао је изјаву на 82 странице. Он одбацује "тврдње", тврди да "није знао" или, "ако је било важно", онда је то било његово специфично сећање. И одлучно је негирао да је присуствовао седници на којој се говорило о једном посебно гадном случају, који је такође заташкан. Али, вештаци су поднели веродостојне доказе који потврђују да Рацингер јесте био на тој седници.

Црква сама не може да ради на расветљавању

Рацингерова писана изјава је гнусна, а тај документ је истовремено документ. Изгубите вољу да даље читате када тај фантастични теолог објашњава да би за црквени поступак као предуслов био потребан "довршен злочин у циљу побуђивања полног задовољства". Имајте на уму - ради се о малолетницима!

Тако у погледу ове студије остају четири тачке:

1. Веома је важно што су се адвокати у више наврата веома експлицитно освртали на важност жртава које су доживеле сексуално злостављање и што су им се захвалили за њихову храброст и отвореност. Такве квалитете нису пак приписали ниједном припаднику црквеног клера. И у праву су када захтевају да се формира канцеларија омбудсмана који би заступао интересе жртава. То је примерен однос према жртвама и то је задатак који црквени људи тешко могу да испуне.

2. Важно је да се обрати пажња на жупе (парохије) и цркве у којима су свештеници, који су сексуално злостављали малолетнике били у служби. Заједнице, пријатељства и породице већ су се завадиле због сумњи и разочарања. И ту важи следеће: црква се огрешила у својој бази.

3. Црква по свему судећи не може сама да ради на расветљавању случајева - државно правосуђе мора одлучније да интервенише. То не показује само хладна Рацингерова изјава. Два дана уочи објављивања минхенског извештаја, у Келну, такође једном од жаришта црквеног заташкавања и заваравања, пред судом је први пут стајао један надбискуп. Као сведок у процесу против једног свештеника који је наводно починио кривична дела. Великодостојник, хамбуршки надбискуп Штефан Хесе, морао је пред судијом да одговара кратко и прецизно. И према речима оних који су тамо били - кротко. То показује да би државни тужиоци или судије требало да се подухвате растветљавања - између осталог и због тога да жртве више не морају било шта да имају са починиоцима или организацијама које су починиле кривична дела.

И на крају, под 4: Ова свештеничка и бискупска црква која заташкава сопствену прљавштину није више црква данашњице. И ако се уопште може наслутити неки ред у изјавама папе Фрање, које понекад звуче чудно, онда је то напор да се одржи живом - чежња за Богом. А црква? И она ће се пронаћи. Али, са заташкавањем је последњих дана готово. Хоће ли Католичка свештеничка црква моћи с тим да се носи?