Неиспуњена очекивања јапанске војне индустрије

Када је по ступању премијера Шинза Абеа на чело владе у децембру 2012. године јапанска држава почела да систематски ради на јачању домаће војне индустрије кроз законске реформе и преговоре с иностранством, међу високим државним фунционерима и војним коментаторима у Токију владала је нада да би фабрике јапанске војне индустрије могле да захваљујући изласку на међународно тржиште и размени технологија са страним фирмама добију снажан подстицај за развој.

Он је био неопходан да би се унапредили ресурси и способност земље да се носи са спољним изазовима, који су се тада, као и сада, првенствено огледали у убрзаном и интезивном наоружавању Северне Кореје и Кине, те заоштравању територијалног спора са Пекингом у вези са сићушним острвима Сенкаку у Источном кинеском мору.

Наиме, до тада актуелно тумачење јапанског устава, познатог као "Устав мира", поред осталог, забрањивало је производњу офанзивног оружја и испоруку опреме и наоружања недемократским државама и земљама захваћеним или на прагу војних сукоба.

Влада премијера Абеа, користећи апсолутну већину своје владајуће коалиције у парламенту успела је да кроз нове законске акте 2014. издејствује промену тог тумачења, након чега је почела и да иностранству активно нуди производе наменске индустрије, те склапа споразуме са страним, углавном западним државама о сарадњи у развоју наоружања и војних технологија.

У то време се очекивало да би јапанска војна индустрија могла да оствари знатне приходе нарочито продајом извиђачких авиона, патролних бродова и подморница.

Криза јапанске војне индустрије?

Сада, међутим, јапански медији пишу о кризи у домаћој војној индустрији, која се огледа у повлачењу више произвођача из војног програма упркос благом расту војног буџета последњих година и поменутом отварању према свету, које је требало да, кроз веће наруџбе, битно допринесе смањењу трошкова производње.

На пример, велики и важни произвођач из области машинске индустрије чије се грађевинске машине често могу видети и у нашој земљи "Комацу" престао је с продукцијом лаких оклопљених возила "ЛАВ" 2019, док се корпорација из области хемијске индустрије "Дајсел" 2020. повукла из производње уређаја који омогућавају пилотима да се катапултирају из летелица.

Један од узрока пада занимања јапанских предузећа за пројекте наменске индустрије, сматра се, је чињеница да војна опрема постаје технолошки све сложенија и софистициранија, што поскупљује развој нових система и захтева већа новчана улагања.

С друге стране, набавке артиљерије, тенкова, камиона, миноловаца и хеликоптера, за домаћу армију су се преполовиле у последње две деценије.

И улагања у развој нових војних технолгија остала су релативно мала и током овог века када, гледано из Токија, расте безбедносна претња, не само из Северне Кореје, која се наоружала нуклеарним бомбама и ракета средњег и дугог домета, већ и из Кине, која је почела великим корацима да јача своју морнарицу, рекетне и друге снаге.

Рецимо у 2019. САД су уложиле близу 80 милијарди долара у нове оружане системе и технологије, док је Јапан издвојио само око две - по том показатељу он се нашао и иза Јужне Кореје Турске и Немачке, а не само САД или Кине.

Јапански произвођачи се жале и на ниску профитабилност, јер држава по правилу нуди цену за откуп готовог производа која је пет до седам посто већа од трошкова саме производње, али не узима (довољно) у обзир индиректне трошкове.

Наравно, не треба пренебрегнути ни чињеницу да, упркос поузданости и технолошкој савршености јапанских оружаних система, излазак на међународну сцену није протекао онако како би то Токио желео, јер јапански производи нису јефтини, а на међународном тржишту сложеног и напредног оружја постоје многи проверени и компетитивни играчи.

То су не само америчке, британске, француске и руске компаније, већ и кинеске и јужнокорејске.

Тако је, на пример, 2016. јапански концерн састављен од "Мицубиши тешке индустрије" и "Бродоградње Кавасаки", који је због високог квалитета својих подморница класе "Сорју" и савезничких односа Токија са Канбером дуго важио за фаворита за огромни уговор који је нудила Аустралија за обнову своје подводне флоте, ипак изгубио трку с француским произвођачима (које је прошле године аустралијска држава изневерила, одлучивши да раскине уговор укупно вредан чак 60 милијарди америчких долара да би дошла у посед моћнијих подморница на нуклеарни погон британске производње).

Пропали су и преговори с Великом Британијом и Новим Зеландом о продаји извиђачког авиона "Кавасаки П-1" јер су се те две државе определиле за "Боингову" летелицу "Посејдон П8".

Још увек није реализован ни извоз јапанског амфибијског пропелерца за спасавање на мору "УС-2" Индији, иако ти преговори трају већ десет година.

Конкретно, Њуделхи је тражио да јапански произвођач "Шинмева" отвори фабрику на индијском тлу како би се коришћењем домаће радне снаге смањила цена тих летелица за четвртину и извршио трансфер технологија, али та идеја није одговарала јапанској страни.

Јапански новац у америчким џеповима

Због тих проблема, раст јапанског војног буџета у последњих девет година, заправо, је погодовао не толико домаћој економији колико америчким гигантима војне индустрије као што су "Локид-Мартин" или "Рајтеон", јер Токио велике своте новца троши на набавку протиракетних система "ПАЦ-3", ловаца-бомбардера "Ф-35" и разарача класе "иџис" америчке производње, који су страховито скупи.

Народна Република Кина, која полаже право на острва Сенкаку (или Диаоју) које под својом контролом држи Токио, поседује вишеструко већи број борбених авиона, бродова и подморница од Земље излазећег сунца, те у свом арсеналу има и хиперсоничне ракете, које су неухватљиве за одбрану.

Њен војни буџет је, званично, око четири пута већи од јапанског.

У светлу тога, на унутрашњом плану Токио, који и даље одваја само један одсто државног буџета за потребе војске, би морао да настави да осетно увећава своја издвајања за армију и да улаже у развој скупих технологија, као што су крстарећи пројектили средњег и великог домета, па и хиперсоничне ракете.

За освајање тих врсти оружја, међутим, још увек не постоји друштвени консензус, будући да она имају офанзивни карактер, а пацифизам који се развио у послератном периоду у далекоисточној острвској држави још увек има пуно присталица.

Док се не разреше те унутрашње политичке дилеме, Јапану не преостаје ништа до стрпљивог рада на продору на страна тржишта наоружања и војне опреме, којим доминирају западне силе и Русија.