Контроверзна анкета у Сеулу – Кина највећа претња по Јужну Кореју?

Утврђивање идентитета једног народа често се одређује на штету других. Јер, шта је боље за ублажавање непријатељства и неразумевања између две супротстављене стране у оквиру истог народа него наћи заједничког непријатеља на којег се могу усмерити гнев и страх?

Ту логику лепо демонстрира јужнокорејски аналитички центар под називом "Корејски институт за национално уједињење" (КИНУ), који је у средствима информисања у тој далекоисточној земљи са 51 милион становника управо објавио резултате истраживања јавног мњења о томе која је држава највећа претња за Републику Кореју.

По тој анкети, спроведеној на узорку од 1.006 испитаника, убедљиво прво место заузела је Народна Република Кина. За тај одговор определило се чак 72 одсто јужнокорејских грађана, учесника у истраживању Института који, треба рећи, финансира влада у Сеулу.

Далеко иза најмногољудније земље света, али са немалим бројем гласова, на друго место се пласирао Јапан, којег за највећу претњу по безбедност своје државе сматра 21 одсто јужнокорејских испитаника.

Са шест одсто гласова "солидан" резултат је остварила и највећа светска економија САД. За државу која је главни и највећи јужнокорејски војно-политички савезник, која ту далекоисточну земљу већ седам деценија својим људством и техником чува од комунистичке диктатуре и која је пролила доста сопствене крви да би се постарала да комунизам не захвати густо насељени југ Корејског полуострва, чињеница да се уопште нашла на листи највећих претњи мора бити разочарање.

Четврто место, са мање од једног процента гласова заузела је Русија, која својим војним авионима повремено тестира брзину реакције јужнокорејских ваздушних снага.

Затварање очију пред чињеницама?

Да Северна Кореја, која располаже свим, од балистичких пројектила, хемијског оружја, нуклеарних бомби до хиперсоничних ракета, те је у прошлости у више наврата покушавала атентате на председнике Јужне Кореје и диверзијом оборила један њен путнички авион, није на листи опција за које се може гласати у анкети института из Сеула може се учинити неприродним, па и невероватним, ако се заборави име те институције и не зна чињеница да је она у прошлости већ излазила у медије са сличним, контроверзним испитивањима јавног мњења.

Тако су припадници Корејског института за национално уједињење на форуму који су организовали крајем 2019. године објавили резултате хипотетичне анкете о томе кога би јужнокорејски грађани подржали у случају ратног сукоба Северне Кореје и Јапана.

Чак 45,5% јужнокорејских испитаника изјаснило да би у тој ситуацији навијали за Северну Кореју а само 15% за Јапан.

С обзиром на етничку припадност истом народу и чињеницу да је цело Корејско полуострво много пропатило под вишедеценијском окупацијом Земље излазећег сунца, то није чудно.

Поготово што је управо у то време био актуелан проблем одштетног захтева који су поднели остарели грађани Јужне Кореје за ропски рад у корист јапанских предузећа током Другог светског рата и већ дуго, медијски и институцијски, у оптицају било питање тужби које су пред крај живота поднеле корејске жене експлоатисане у јапанским војним борделима.

Такође, Јужна Кореја и Јапан имају и територијални спор у вези са острвом Токдо, које контролише Сеул а на које полаже право и Токио, који га назива Такешима. 

Необично је то што је јужнокорејски институт, који директно подупире држава, за субјекат на који се односи хипотетички сценарио с потенцијално негативним исходом недипломатски изабрао острвску царевину која је, званично, јужнокорејски политички и војни савезник у односу на комунистичке државе региона и Русију.

Као што је у својој најновијој анкети објављеној у листу Кореја хералд за државног непријатеља број један прогласио Пекинг, затворивши очи пред прошлим сукобима са Севером и чињеницом да су гас-маске распоређене у станицама метроа у Сеулу не због растуће војне и економске моћи Кине, већ због сталне претње са границе дуж 38. паралеле, јужнокорејски институт је тако и 2019. за трећу страну на којој ће се јачати међукорејско јединство изабрао Јапан.

"Слепило" које има логику

То свесно "слепило", односно, очигледна пристрасност, заправо има неку своју логику. Наиме, КИНУ је основан у новембру 1990. и почео са радом наредне године, у склопу јужнокорејског Министарства за уједињење, у време када се на Корејском полуострву након рушења Берлинског зида и уједињена Немачке јавила помисао да би топљење идеолошких блоковских подела у Европи могло да се одрази и на источну Азију, те омогући заједнички живот народу подељеном у крвавом рату између капитализма и комунизма почетком педесетих година прошлог века.

Прокламовани циљ Института је да допринесе формулацији политике за уједињење у Јужној Кореји, те поновној изградњи заједничке националне свести народа подељеног дуж 38. паралеле кроз истраживање и анализу политичких и друштвених феномена који се односе на питања релевантна за уједињење.

Нека од скоријих истраживања које је предузео КИНУ су интервјуи с пребезима из Северне Кореје или студија ефикасности летака које над територијом комунистичког суседа избацују разна јужнокорејска удружења, уз редовне анализе пленарних седница и конгреса севернокорејске Радничке партије, те економске ситуације у комунистичкој држави изолованој од међународне заједнице.

Та снажна жеља да се 75 милиона Корејаца понову нађе под заједничким кровом, чини се, крива је за субјективни и сугестивни начин на који стручњаци јужнокорејског института постављају питања својим испитаницима о страним државама и онда их објављују, настојећи да међу својим суграђанима пробуде симпатије за комунистички север.

Дуга сенка великог суседа

Њихово истраживање јавног мњења, иако дизајнирано с видном политичком намером, међутим, није сасвим без основа, јер Кина плаши просечне јужнокорејске грађане својом дивовском величином, огромном популацијом и економском и војном снагом.

Они знају да су корејске краљевине вековима биле кинески вазали, те да је најмногољуднија земља света у ужасни Корејски рат, у којем је живот изгубило најмање милион и по људи, улила близу три милиона сопствених војника, од којих је, сматра се, преко 180.000 изгинуло у настојању да одбрани комунизам од међународних снага предвођених Америком.

Јужнокорејци су такође свесни да, мада Пекинг последњих година нема превише љубави према режиму у Пјонгјангу због његовог агресивног рада на развоју нуклеарног оружја, он ипак чува леђа Северној Кореји, која му је потребна као тампон држава која држи трупе САД и њених савезника на одстојању од кинеске копнене границе.

У новије време на имиџ Кине у Јужној Кореји утицао је и бојкот јужнокорејских производа и  услуга, који је у другој највећој економији света спроведен у 2017. у настојању да се изврши притисак на владу у Сеулу да онемогући постављање на својој територији америчких противракетних система "ТХААД", који у свом саставу поседују радаре који "виде" дубоко у Кину.

Мањинско виђење по којем САД представљају највећу претња по безбедност Јужне Кореје је израз схватања да је присуство америчких трупа у Јужној Кореји оно што је подстакло наоружавање Севера нуклеарним бомбама. Њега подупире незадовољство инцидентима које су починили амерички војници, као што су саобраћајне несреће и силовања.