Владимир Банић: Талибани су ме прозвали Мистер Бин

Вест да је почела нова побуна талибана средином године није ме такла. Помислио сам, још једна од многих. Угушиће је Амери и владине снаге. Ипак, јул је донео детаље да Бајден ужурбано пакује војску за пут кући, а да коју седмицу касније под талибанима један за другим, падају градови и целе провинције. И Кандахар и Херат, нешто теже Кундуз.

Никад нисам био у Авганистану и ти градови су ми звучали безлично, а помало и одбојно, јер сам њихове називе раније често слушао у ТВ програму док их са тешким америчким акцентовањем изговарају колеге који су извештавали оданде. Углавном из само свог угла. Са све најодурнијим – Евгенистен.

Са приласком Кабулу на неких 90 километара талибани су сада имали већ моју пуну пажњу и тад сам приметио модел који је био очигледан: опколили би град, владина војска која је била корумпирана и деморалисана пружала би као неки отпор, тражила редовно подршку авиона из Кабула, који исто тако редовно не би долетали. Tалибани би понудили амнестију ако се ови одмах предају, а страшни суд ако се успротиве, и градови су падали као тикети на Барселону.

Нисам вешт аналитичар, нарочито не војни, али слушајући процене "стручњака" да талибанима треба 60-90 дана да освоје Кабул, сећам се да сам помислио да ће бити попут Либије и да ће стихијски све бити готово за три седмице. Опкладу са самим собом сам валоризовао куповином авио-карте и букирањем термина за хитну визу у авганистанској амбасади у Софији. Та је за носиоце српског пасоша, а друга најближа, за словеначки – у Вијени.

Погрешио сам. Tалибанима је требало две седмице и на дан кад је са осталим Бугарима аутор овог текста улазио у Софију, талибани су ушли у Кабул. Мој авион којим је требало сутра да полетим из Истанбула је наравно отказан, аеродром у Кабулу је колабирао, а ја сам остао са визом плаћеном 150 евра и авионским картама за Кабул са рукама у џеповима у Софији. Био је 16. август.

Почела је масовна бежанија и део ње гледаоци РТС-а су могли да виде у извештајима из Рамштајна. То је било једино место одакле се могло одлетети у Кабул, али само ако сте посада америчког војног авиона. Новинари су морали да чекају...

Са Кабулом без аеродрома, у Авганистан је било немогуће ући. Околне земље су подигле забране и затвориле границе. У њих су неретко пробали да побегну и цели батаљони владиних снага. Неки ће бити и враћени потом. Пакистан, Иран, Таџикистан и Узбекистан. Чекао сам се ко ће први да их отвори...

Инстаграм...

Сниматељ Ларс Скрее је мој пријатељ. Стамени Данац, од два метра и главом благо заравнатом на потиљку. Воли да прича да је из Босне. Радили смо један документарни филм заједно. Сећам се да су Гију Ларсену, тада главном редитељу, док је најављивао ко ће да снима филм о Масакру у Двору цаклиле очи као детету док гледа кликере у трафици, изговарајући Скрејево име. "Али, он је радио Армадиља!"

Ларс је, наиме, провео шест месеци у патролама Данаца у вукојебинама Авганистана снимајући један од најлуђих документарних филмова икада.

Сад је Ларс, док сам ја у Рамштајну дочекивао избеглице, мало-мало постовао фотке талибана у Мазар-и-Шарифу, граду на северу Авганистана, неких стотињак километара од Узбекистана.

"Јеси ли отет?" – ми је прво прошло кроз главу, а мислим да сам га и питао прикривено кад смо се чули.

Објаснио је да су се он и колегиница са данског РТС-а нашли тамо кад су талибани преузели и да су једноставно остали. Рекао је да за сада немају проблема сем да је интернет лош. Разговор је био прави пакао јер сам га константно губио, али рекао сам му да се јави кад изадје. И, тако је и било. Шетао је Копенхагеном два дана касније док је ишао на састанак са продукцијом филма на коме опет радимо заједно. Објаснио ми је да су га Узбекистанци једва пустили да изађе, али да је за њега Узбекистанска граница била отворена. За Авганистанце – не.

Сат касније, имао сам карте за сутрадан. Љубљана–Истанбул–Ташкент–Термиз. Два дана пута, три лета, четири таксија, један мост пешака и сретање са фиксером који је претходно радио за Скреја и Пук, Зијаудином, краће Зијом.

Ларс ми је још у оном телефонском разговору рекао да су за дозволе за снимање питали талибане и да након тога нису имали проблема. Да се не излази из хотела по мраку и да је Зија искрен и поштен. Да је млад, али да треба слушати његове савете...

Куражење

Девети дан од изласка "савезника" из Авганистана, Зија и његов брат Зубаир су ме покупили у распалој "тојоти" стотинак метара далеко од зграде у којој сам прошао проверу граничних талибана. Нико од њих ми није тражио пасош, а кофер су провукли кроз обични контра-диверзиони апарат. У њему је било и пар килограма конзерви туне и сардина, затим јунећег гулаша и оног хлеба који може дуго да стоји.

Ипак, талибани се нису ни жацнули, само су га пустили да отклиза на гуменој траци.

Помислио сам шта би било да сам провукао неку флашу пића, јер сам знао да га тамо 10 дана неће бити. Сећајући се Газе, знам да литар вискија може да отвори неслућено много врата. Зија ће ми касније рећи да се такав преступ кажњава са 80 бичева по леђима. Или 40 јер сам странац, а да друга половина може да буде плаћена новчаном глобом.

Зубаир је возио према Мазар-и-Шарифу магистралним путем који се из две убрзо урачвао у четири траке. Досадна једнолична пустиња са малим купама песка високим до 70 цм, постројеним као војска коју је обликовао ветар, пружала се километрима далеко. Зија је учитељ, а Зубаир ради у банци. Ипак, откад су талибани преузели Авганистан њихови послови су на паузи и они су се брзо снашли пружајући за добар новац логистичку подршку новинарима. И то су радили ваљано.

Огуљени аутомобили и високи, а уски камиони, јурили су тим путем од граничног Херата према Мазар-и-Шарифу. Негде би ветар набацао песак и део дине на коловоз, па би се онда у брзини сви збуџили у једну траку избегавајући песак, али доводећи све у врло ризичну ситуацију.

Зубаир се није узбуђивао, поносно ми је показао касније возачку дозволу објашњавајући да је положио за професионалног возача. Мене су више плашили они који јуре без дозволе, али руку на срце, у оној гунгули не бих смео да погађам ко се разликује по том основу. Сви су возили исто.

Први дан боравка у Мазар-и-Шарифу нисам смео да снимам никог без дозволе талибана сем себе. Искористио сам то за неколико лајвова од којих су неки били и за амерички Си-Ен-Ен. Једноставно, они нису имали човека тамо од одласка неустрашиве Кларисе Ворд па су љубазно питали и ја љубазно изашао у сусрет.

Нисам знао шта да очекујем од људи на улици. Десетине џипова са талибанима са пушкама и митраљезима јездили су Мазаром. Зија ми је рекао да имају строго наређење да не узнемиравају новинаре и ја сам са тим био миран. (Касније сам сазнао да сам тада био једини такав у граду. Сутрадан је ушао немачки ЗДФ који је такође сазнао за опцију уласка из Узбекистана.)

Ипак, нисам знао шта могу да очекујем од обичних пролазника. У камеру сам говорио на српском, али и на енглеском језику, до буквално јуче непријатељском за многе. Многима су Американци и Британци били синоним за окупаторе, али већ сам донео одлуку која је гласила: шта је – ту је. Стао сам поред Плаве џамије која је изграђена уз гроб једног од чувених исламских пророка по чему је и град добио име.

Мазар – мезарје (гроб). Шариф – шериф (свети). Одабрао сам једно место тик уз источни улаз у светилиште, довољно узан део тротоара да не може да се формира гужва која би се обично створила чим се појави камера. Био бих у ауту десет минута до укључења, и затим још 15 на вези и у причи, а затим бих се на Зијин савет вратио у ауто. Па на сваки сат урадио исто. Људи су пролазили, застајкивали, запиткивали, али сем тих ситних ометања својствених сваком месту на планети, три лајва су прошла без проблема. Окуражио сам се.

Зија је био сретан како је прошао први дан. Испратио ме је до хотела у који се улази куцањем на метална врата. Отвара се шибер као у затворским ћелијама да обезбеђење изнутра види ко то куца. Сваки гост хотела пролази контра-диверзиони чекинг као и мануелно препипавање обезбеђења које је трајало сваки пут, све време мог боравка у хотелу.

На шестом спрату се налази неколико металних врата каквих се сећам из мог детињства на Карабурми. Она су тада била у подрумима и тај део бисмо обично ословљавали са атомско склониште. Црна тешка врата која имају полугу да замандале пролаз изнутра. Ова у хотелу су била црвена и представљала су неколико слојева одбране у случају да било који непријатељ покуша да дође до гостију. "Због тога су дакле, цене спавања овде толико јаке", помислио сам.

Селам aлејкум, Мистер Бин

Забиула Норони је талибански официр за медије. Моја процена је да је у неким касним двадесетим. Има таласасту браду и црни турбан. Говори полако и углавном има израз лица које је комбинација смешкања, покушаја разумевања нечега и благе нијансе показивања гађења према саговорнику.

Ипак, ја сам одабрао ону прву и одлучио да разумем да се он смешка. Забиула је био the man када је у питању мој останак у Мазар-и-Шарифу, а самим тим и Авганистану. Пустио ме је да први дан радим жива укључења, али од данашњег сусрета зависило је да ли ћу моћи да наставим да радим.

Као у школи, седео сам са скупљеним коленима док се он лежерно разбашкарио на једном од бројних кауча распоређеним дуж свих зидова његове велике канцеларије. Једну од ногу које је у турском седу ставио под стражњицу мазио је све време посебно обраћајући пажњу на палац. То ме је мало деконцентрисало у излагању па сам гледао да се више обраћам Зији који је преводио.

Елем, рекао сам да сам дошао да извештавам о томе како изгледа талибанско преузимање власти и да будем ту на двадесет година од напада на куле близнакиње, што је заокруживало једну историјску епоху. Рекао сам му да ми је посебно интересантан положај девојчица у образовању и здравственој заштити као и однос према некадашњим супарницима – припадницима владине полиције војске.

Саслушао ме је, рекао да мора да добије потврду из Кабула, али да могу да наставим да радим уживо укључења. Онда ме питао да ли знам за Мистер Бина. Ја сам одговорио без размишљања и устезања потврдно, елиминишући Бина као било какву опасност у свом даљем постојању у Авганистану. На следећем питању сам се мало замислио "а, да ли сте род"? Објаснио сам да је он Енглез и да нисмо, јер сам ја из Србије. "Штета, толико личите, а мени је Мистер Бин омиљени глумац."

Мислим се, "па што не рече, како бре нисмо род..." Разговор је био завршен и Зија и ја смо добили упутство да се јавимо сутра ујутру. Овај пут нас је дочекао у друштву министра образовања. "Селам алејкум, Мистер Бин" гласно ме је поздравио Норони. "Алејкум селам" одговорио сам.

"Имате дозволу да снимате шта желите"

Опа! Сутрадан је био 11. септембар и да сам добио забрану, новинарски гледано, без везе бих превалио толики пут да је испало другачије. Ипак, Забиула је био благонаклон. Касније ће ми Зија објаснити да су гледали и превели извештаје које сам имао до тада и да нису нашли ништа злонамерно. Нисам их штедео, али нисам био покварен. Једино је то било у шта сам био сигуран пребирући по сећању на изговорено у програму.

Сада су Мистер Бин и Зија правили дуго чекани план снимања. Прво, полицијска станица. Ако добијемо дозволу – ићи ћемо у патролу са талибанима. Главно питање за њих је – да ли примењују шеријатски закон када неког ухвате у крађи, пљачки, превари... Раније се за то каменовало, бичевало, секле би се руке.

Добили смо интервју који је био увијен и неодређен. Ни сам Џума Гул Хакмал, шеф полиције, није знао како ће изгледати рекавши да су у својеврсном вакууму између важећих "благих" закона и талибанских око којих се њихове вође још нису усагласиле.

И они су тада вагали. Ако превише попусте, изгубиће тврдокорне присталице које прижељкују шарију и отвориће простор за ИСИС да их приволи. Ако превише затегну, изазваће бунт код народа. Исти онај који је помогао да их Американци 2001. за пар седмица потерају у пећине у којима су провели следећих двадесет година.

Ипак, добили смо дозволу за снимање њихове патроле, па смо сами могли да пробамо да се уверимо како се понашају. Врло брзо је постало јасно да је то један игроказ јер су нас повели на периферију, на један од улаза у град, где су контролисали саобраћај и са времена на време на чекпоинту претресли по неко возило. Све време ми је кроз главу пролазило да је вероватно "оно право" негде у граду. Не знам до данас да ли сам био у праву јер сам сутрадан добио упозорење од талибана да је ИСИС у граду.

Неколико десетина припадника ове ускрсле терористичке групе и заједнички непријатељ хришћана и талибана ушуњали су се у град. Можда баш преко чекпоинта на коме смо и ми били. Два дана касније у Мазар-и-Шарифу, баш Хакмалова полицијска талибанска патрола ће их убити четворицу на лицу места, двојицу заробити, па и њих убити након саслушавања.

Норони није био једини који ме упоредио са Мистер Бином, али је вероватно то урадио најпристојније. Снимајући аеродром у Мазар-и-Шарифу, талибан који га је сада водио само је након упознавања уперио прстом у мене говорећи својим војницима "Мистер Бин, Мистер Бин!" И то се поновило још неколико пута са талибанима.

Схватио сам да су вероватно живећи тај партизански живот, оптерећен строгим верским правилима која бране и музику и филм, можда имали дозволу да само гледају наивне шале Роуана Еткинсона, те да ја као Европљанин можда најближе личим Роану од свих које су уживо видели. Вероватно, касније сам и то схватио, да јесам био први неазијат кога виде.

Мазар-и-Шариф је тешка провинција, није то Кабул где странац и није толика реткост. Опет, они су били у потаји толико дуго да је многима ово први пут да изблиза виде неког попут мене. До пре пар седмица у таквог би одмах пуцали па не би било времена за упознавање.

Деца Авганистана

Возили смо се ка делу града насељеног претежно Хазарима. Њихове црвене заставе су биле видљиве свуда около. Поносно су их истицали знајући све ризике, нарочито под талибанима. Зубаир је са миром Далај Ламе заобилазио разлокане ударне рупчаге остављене овој намерно заборављеној заједници као подсетник да су непожељни. Они су Шиити, док је већинско авганистанско сунитске вероисповести.

Зној који ми се скупљао на леђима и поткошуљи волшебно би без велике помпе нестао чим бих на минут престао да се крећем. Сув ваздух крунио је земљу на прашњаве комаде, а армија малих стопа девојчица улазила је у школско двориште дижући прашину која би само отпала са гардеробе без влаге да је на њој задржи.

Поносне, у немаштини и дуплој несигурности које Хазари имају у Авганистану, ове девојчице су се постројиле за први радни дан те недеље. У живом укључењу гледаоци РТС-а су могли да их виде тог јутра како у десетинама врста слушају надахнут говор талибана који је био нешто као комесар за образовање.

У каснијем интервјуу рекао ми је да не намеравају да ограниче образовање само на дечаке, да би само три дана потом, из Кабула стигла наредба која је потврдила његов став, али само за девојчице у основним школама. Ученице средњих школа, као и студенткиње, морале су моментално да прекину образовање.

То је био први удар на људска права.

"Никад не веруј талибанима, они не држе своју реч" упозоравао ме је пре пута један други Зубаир, младић из Кабула о коме сам урадио документарни филм пратећи га 15 месеци док је покушавао да кријумчарским рутама стигне до Немачке.

Том Зубаиру бих поверио свој живот јер ме ниједном за тих 15 месеци није изневерио. Снимао би сам себе у немогућим ситуацијама. Док хода шумом или прелази реку, док се крије у товарном делу камиона, док по шуми покушава да се сакрије од дивљих звери или док пролази минска поља. Веровао сам му. Као и његовом суду. А, он је гласио да талибанима не смем да верујем.

Са другим Зубаиром и Зијом сам управо био испред бивше НАТО базе. Снимао сам споља док је армија, овај пут дечака у плавим блузама, ишла на наставу. Будући војници, или будући цивили помислио сам. На леђима су имали УНИЦЕФ ранчеве. Шта би неки носили да није те УН агенције? Колико њих ће ИСИС пробати да заврбује? Колико ће их постати талибани? Како ће се опходити према својим сестрама, женама и кћеркама верујући да их штите?

База

Базу Светло севера су после примопредаје од Британаца водили Швеђани и Финци. Сунце је пекло окомито и то је био знак да је близу поднева. Зија и Зубаир су били у ауту под климом. Мало по мало ја сам се удаљавао од њих ношен кадром, али и њиховим вероватним разговором који их је учинио одсутним

Тако сам у једном моменту, хватајући у објективу троструку ограду, стражарску кулу и нову белу талибанску заставу која се вијори поносно поред исцепане дотрајале авганистанске, остао потпуно сам. Сећам се да ми је неки мир прошао телом. Нисам се уплашио. Осми дан боравка у тој земљи имао сам осећај да сам са њом срастао. Имао сам осећај да бих ту могао да живим.

Моје сањарење о томе шта бих радио и зашто имам такве мисли прекинуо је телефон: "Hi Vladimir, where are you sir?"

То је био Зија који је остао иза ћошка пар стотина метара даље од мене. Објаснио сам му да сам близу улаза у базу. На то је он рекао да долазе одмах и да сместа прекинем да снимам јер су видели неког за кога верују да држи снајпер на стражарској кули?! Моје сањарење о могућности да се живи у Авганистану у трену је развејано. Иако је то био један луцидан моменат без икакве стварне основе, би ми жао кад сам га изгубио.

Зија је притрчао са надом да ћу ући у ауто и да ћемо кренути ка граду. Био сам против. Ако нас је већ неко видео, мислио сам, требало би да се јавимо и, зашто не, питамо да уђемо у базу?

Његов израз лица је био крајње неодобравајући. Сетио сам се Ларса који ми је рекао да морам да слушам Зијине процене, али хеј, ја сам се малопре безмало осетио као Авганистанац, ваљда имам и ја неко право да процењујем?

"Okay Mr. Vladimir", рекао је Зија.

На капији није било никога. Зија и ја смо покушали да дозовемо неког за кога смо испрва помислили да се сакрио јер има велику нужду, јер смо видели капу која је нестала иза неког заклона, али тако као да је неко само чучнуо. После пар минута помислили смо да нам се можда та капа причинила, као и тај евентуални снајпер са стражарске куле. Таман смо мислим да кренемо док се одједном око десеторица талибана нису појавили испред нас са друге стране ограде. Зија је објаснио шта желимо, а ја сам се најљубазније осмехнуо и ставио десну руку на груди у знак поздрава.

"Мистер Бин" чуло се нешто касније у групи испред нас која се кретала по бази. Зија и ја смо били унутра.

Укратко, у бази је остало нешто оружја, али понајвише мајсторске, инжењеријске технике укључујући разне каблове, спроводнике за струју, рачвања за воду и неке мени непознате пластикарије и металне делове, пар камиона и теренских возила, неколико потпуно празних хангара и зенит обиласка базе – сауна. Њу су моји нови домаћини када сам питао где ме тако поносно воде назвали и за мене разумљиво – хамам!

После су желели да ми покажу пројектиле којим су их гађали, а који сада беспомоћно леже у прашини једне од помоћних просторија. Један од њих, Камран, инсистирао је да разменимо Вотсап контакт и од тада ми редовно од њега већ седмицама стижу видео снимци са марширањем талибана, затим мученицима који су погинули, а пред спровод, као и неки чија је садржина превише брутална за описивање.

И, знам да он то не ради из лоше намере. Питао ме је да пређем у ислам док смо седели у круг и хладили се леденом пијаћом водом за чије порекло нисам смео да питам да не испаднем сувише мекан. Рекао сам му да бих био лош муслиман јер сам пре брака имао везе, па да тако нисам подобан.

"Ма, то није проблем. Све се брише кад прихватиш ислам, а код нас можеш да их имаш и четири", рекао је мој нови најбољи друг.

Одговорио сам да ћу питати за то госпођу кад се вратим кући, а да смо ми свакако у контакту преко Вотсапа.

Видео сам доста тога, снимио исто. И разговор са сарадницима Американаца који су остали заглављени у Мазар-и-Шарифу у стотинама. ("They didn’t betray us yet", says stranded Afghan ally with enduring hope of US rescue.) И девојчице фудбалерке које сад немају ни где ни са ким да тренирају. И Избеглице из побуњеничког Шинџара... Ипак остаје жал за оним шта нисам, а то су поља мака. Јер, ко контролише поља мака, кажу упућени, контролише и Авганистан.

После близу десет дана, излазио сам из Авганистана. Зубаир је прашио путем ка Херату. Зија је требало да ускоро дочека једног мог другог пријатеља и колегу, овог пута из Хрватске. Са њим ће касније провести седам дана и испратити га у уверењу да из овог дела света, како је рекао, долазе све добри људи. Растали смо се после граничне контроле талибана на већ ничијој земљи пред "Мостом Пријатељства" преко реке Аму Дарије која дели Авганистан и Узбекистан. Већ пар корака даље, пожелео сам да се вратим. Неки магнет прашњаве земље у којој златни залазак сунца траје сатима ме је вукао натраг.

Људи са којима сам имао интеракцију, а било их је много: од мењача новца коме око 50.000 евра у разним валутама стоје у стакленој провидној кутији као и свим другим његовим колегама, хотелског особља, продаваца разних, пролазника на улици, месара, воћара, оружара, наставника... и сви су се према мени опходили срдачно и пријатељски.

А, талибани... не знам. Нисам се бојао јер сам био сувише горд и сигуран у своје процене. Још при почетку офанзиве, ономад у јулу сам веровао да су то талибани 2.0. Буквално сам их тако и звао – они који су ресетовани и који желе да опет воде земљу, али нови и другачији. Који желе да их признају по свету и да изгубе онај терористички look због сарадње са Ал Каидом, том дугом несретном терористичком везом пуном заплета као у грчкој трагедији. Хтео сам да верујем у ту своју 2.0 перцепцију и то ми је одагнало страх.

Ипак, није било свеједно. Било је и пар ситуација које су подигле језу на леђима, али оне су за ужи круг људи. Њима сам испричао и то колико би било добро да Србија прими одређен број оних који желе да побегну пред талибанима.

Попут бројних који су дошли до мог телефона након приче објављене на Си-Ен-Ену, а чији је јунак за пар дана, не мојом заслугом, био у Дохи. Он им је ваљда и дао број телефона па сад мало-мало, стижу позиви у помоћ који ме у мојој беспомоћи померају из удобности љубљанско-београдског живота.

Авганистан ће, дакле, за мене, остати земља широких булевара које су пројектовали Руси и савршено урађених плочника које бих волео да видим и у Београду. Земља храбрих жена и девојчица и многобројних поносних, али и неретко лењих мушкараца. Земља патње, земља малих волухарица које дежурају уз путеве ловећи не знам шта, земља непливача, земља не гробница империја, већ земља непослушних и инаџија. Земља верујућих, без вере у будућност. Земља у којој је Мистер Бин мегазвезда.