Напад на Совјетски Савез пре 80 година – почетак најкрвавије фазе рата

Националсоцијалистички диктатор Адолф Хитлер и његови генерали месецима су се припремали за тај тренутак. А онда је, у недељу 22. јуна 1941. године, дошло време за акцију: у 3.15 часова Вермахт је напао Совјетски Савез.

Без објаве рата и без обзира на раније склопљени уговор о ненападању, тзв. Пакт Хитлер-Стаљин.

Више од три и по милиона немачких војника и њихових савезника нападају уз подршку артиљерије, авиона и тенкова – брзо, масивно, немилосрдно. Луфтвафе бомбардује совјетске авионе већ на тлу.

Борбена линија између Балтичког и Црног мора дугачка је 1.600 километара, то је најдужи фронт у историји.

Напад је војнике Црвене армије затекао неспремне. "Излазили су чак и у пиџамама, а затим пуцали. Били су потпуно изненађени", сећа се бивши војник Вермахта Герхард Герц.

Видео-снимак са његовим сведочењем налази се на интернет-порталу Куће историје у Бону.

Шеф совјетске државе и Комунистичке партије Јосиф Стаљин одбацивао је сва упозорења. Рекао је да не верује да би се Хитлер усудио да нападне гигантско царство и није на време извршио мобилизацију.

Немачка пропаганда описивала је напад као "превентивни" – против непосредне војне агресије бољшевика.

У стварности, Хитлер води кампању безобзирног и бескрупулозног освајања. Диктатор сања о новом "животном простору" за Немце на истоку. О "Великом немачком царству", од Атлантика до Урала.

Хитлеров крсташки рат

Хитлер рат види као борбу за опстанак светоназора и раса. Кампања против Совјетског Савеза за њега је крсташки рат против „светског јеврејства" и комунизма.

Симболично је то да се велика офанзива одвија под кодним називом "Операција Барбароса". То је алузија на цара Фридриха I Барбаросу (1122–1190) који је Римско-немачко царство одвео у крсташке ратове.

Хитлеров рат показао се као масовни војни злочин. Многи војници, мозга испраног идеологијом "крви и тла", верују да су као "аријевска раса" супериорнији од словенских народа.

"Наши надређени стално су нам говорили да су Руси подљуди, да су необразовани", каже бивши војник Вермахта Херберт Бајер у снимку на порталу бонског музеја немачке историје.

"Хитлеров напад на Совјетски Савез био је рат уништења. Осим војних циљева, он је имао за циљ идеолошки утемељено и планирано уништавање читаве државе и њеног становништва", каже за DW историчар Крис Хелмеке из Центра за војну историју и социологију Бундесвера у Потсдаму. "По својој свеобухватној злочиначкој димензији, немачко-совјетски рат има јединствено обележје у историји".

Ратни злочини

Заробљено је 5,6 милиона совјетских војника и затим у Немачкој ангажовано на присилном раду. Њих 3,3 милиона притом је изгубило живот.

СС-јединице прогониле су јеврејско становништво на окупираним територијима, уз подршку Вермахта.

"Јевреје су извлачили из кућа и они су морали да са собом понесу лопату да би сами себи ископали гроб. Онда би их стрељала жандармерија", прича сведок и бивши војник Вили Хајн у снимку из Куће историје.

Уз то је постојала и тзв. "наредба о комесарима" којом је било прописано да се политички комесари Црвене армије, након заробљавања, одмах стрељају.

Немачки освајачи у почетку су били сигурни у своју победу. Вермахт је заузео Украјину, Белорусију и балтичке државе. Веровали су да ће ускоро заузети и Москву.

Ипак, није им пошло за руком да униште Црвену армију у тој мери да она више не може да пружа никакав отпор. Рат се отегао, а Вермахт је био недовољно припремљен за оштре и хладне зиме с температурама од минус 50 степени.

Без стратегије за дуготрајни рат

Хитлер је у великој мери потценио совјетског противника, тако гласи закључак историчара Криса Хелмекеа. "У ствари, војници Црвене армије борили су се жилаво и упорно. Њихови команданти су непрестано учили".

Претпостављало се да „Совјетски Савез може бити срушен у великом муњевитом рату (блицкригу), с биткама у близини границе. Нису постојали планови у случају неуспеха тог концепта", каже Хелмеке. "Једноставно, није се имало ресурса."

Најкасније након пораза у битки за Стаљинград 2. фебруара 1943. године, Хитлерови планови о освајању су пропали.

Немачки рајх повео је рат на два фронта, против западних савезника и Совјетског Савеза.

Неуспех подухвата "Барбароса" сматра се прекретницом у Другом светском рату (1. 9. 1939. – 8. 5. 1945). "Може се рећи да је рат већ 1941. био стратешки изгубљен", каже историчар Хелмеке.

Последице тога могу се осетити и данас у централној и источној Европи – од померања граница, па до културе сећања.

"Рат је у постсовјетским државама жив, а притом не мислим само на Руску Федерацију", каже за DW директор Немачко-руског музеја "Берлин-Карлсхорст" Јерг Море.

"Сви ти трагови – мртви, тешко трауматизовани, рањени, протерани који су након рата морали да живе негде другде – све то се налази у породичним причама чак и данас, у трећој, четвртој и петој генерацији", каже Море.

Помирење међу људима

Крвава прошлост игра сталну улогу у билатералним односима с државама бившег Совјетског Савеза, пре свега на политичком нивоу.

"Владе поручују: 'То не можемо да заборавимо.' И то је виши облик коришћења историје у дневнополитичке сврхе", оцењује директор Немачко-руског музеја.

Ипак, према Мореовом мишљењу, помирење постоји, упркос огромној патњи. Па чак и безрезервно помирење: "Сматрам да је то запањујуће, поготово на нивоу обичних људи."

Наравно, каже Моро, приче се не заборављају. "Ми Немци радо и проактивно започињемо расправе о кривици, и то нам је дозвољено. Али то се од нас уопште не тражи. Због тога и кажем да је гест помирења заиста без задршке".