Крај самосталности – документација Штазија биће интегрисана у Савезни архив

Тако је то са симболиком. Тим пре што је оно о чему је реч током 31 године свог постојања и само постало симбол: јединствена институција у историји у којој се од пада диктатуре Немачке Демократске Републике (ДДР), чува 111 километара шпијунских извештаја Министарства државне безбедности (МфС).

И пре свега: та документа су доступна. За жртве Штазија – како је МфС одувек било познато име у народу – али и за истраживање и медије.

За ту институцију, којој су се дивили у читавом свету и која је била узор за земље са искуством диктатуре, данас, 17. јуна 2021. године, завршава се једна ера.

На тај историјом обележен датум "Државна служба за докуметацију Штазија" биће интегрисана у Савезни архив Немачке. Тако је одлучио Бундестаг уз делимично жестоко противљење нарочито активиста за људска права из ДДР-а.

Њима су заговорници те одлуке контрирали исправном и важном напоменом: да ће документа Штазија и даље остати отворена.

Живи споменик

Упркос томе, постоји и остаје главна разлика у томе да ли отровно наслеђе тајне полиције ДДР-а сачувати у за то посебно формирану државну институцију или у неко пододељење Савезног архива.

С чисто формалне тачке гледишта, та документа су, независно од садржаја, пре свега само документа. Зашто онда правити разлику између оних из Штазија и, да би остали у жанру, оних из Тајне државне полиције (Гестапо) из нацистичке ере?

То је питање на које је једини тачан одговор дат оснивањем Службе за докуметацију Штазија: зато што су људи у ДДР-у својим мирним протестима 1989. и 1990. године бацили комунистички режим на колена. Јер су јуришем на седиште Штазија у Берлину и у другим окрузима у ДДР-у зауставили већ започето уништавање архиве.

Тај чин моралне храбрости, праћен повиком "Моја документа припадају мени!", био је више од симболике. Био је хитно неопходан чин правде за милионе жртава самовоље и злоупотребе власти, био је потребан својеврстан живи споменик.

Датум је симбол

Датум оснивања Службе за документацију Штазија био је од велике симболичке важности: 3. октобар 1990, када је Немачка славила своје поновно уједињење.

Многи источни Немци желели су други датум: 17. јун, у знак сећања на народни устанак у ДДР-у 1953. Тада је, само осам година након завршетка Другог светског рата, пропао први покушај уједињења подељене земље.

У Западној Немачкој је 17. јуни проглашен за дан сећања и државни празник. Био је то озбиљан гест политичара, али је он, међутим, с годинама све више губио на својој снази и важности јер је отуђење између Истока и Запада напредовало.

За већину њих је 17. јун био само још један слободан дан усред лета, када су се западнонемачки политичари у својим говорима клели у немачко јединство, у које већина њих ни сама вероватно више није веровала.

Када се онда 1990. то неочекивано и догодило, захваљујући храбрости људи у ДДР-у, државни празник је укинут и замењен 3. октобром. Тај датум, међутим, представља само историјски управни акт, али није симбол борбе Немаца за слободу и самоопредељење.