Десет година након нуклеарне несреће у Фукушими – да ли се свет заиста променио

Једанаестог марта 2011. страховити земљотрес магнитуде од чак девет јединица Рихтерове скале подигао је дно Тихог океана на 70 километара од јапанске обале, и изазвао велики цунами, висок четрдесетак метара, који је запљуснуо североисточни део највећег јапанског острва Хоншу. 

Талас је продро десетак километара унутар копна, одневши око осамнаест и по хиљада живота. Притом је погодио и три нуклеарне централе: "Фукушима 1", "Фукушима 2" и "Онагава", изграђене на обали, у подручју Јапана познатом као регион Тохоку.

И док су реактори у овој последњој безбедно угашени и охлађени, у прва два постројења, којим је управљала Токијска електропривреда (ТЕПКО), услед губитка напајања електричном струјом  дошло је до прекида хлађење реактора.

То је у, сада злогласној, "Фукушими 1" проузроковало катастрофално прегревање и експлозије у реакторима, те изливање радијације због које је око 150.000 људи било присиљено да напусти свој дом.

Касније се испоставило да су узроци катастрофе били то што је компанија хтела да приштеди новац, па је уместо препорученог заштитног зида за одбрану од цунамија висине 13 метара, подигла само пет метара; то што су генератори намењени за напајање система за хлађење реактора у случају оштећења преносне мреже остављени у приземљу, због чега их је вода уништила, као и то што особље централе није у довољној мери познавало структуру система вентила за испуштање вреле паре, због чега није успело да умањи опасност од експлозије у реакторима.

Укратко, несрећа је могла да буде избегнута да се више новца и пажње уложило у одбрану од елементарних непогода.

Срећом, сличан инцидент је избегнут у централи "Фукушима 2", захваљујући надљудским напорима радника, који су поставили девет километара каблова како би довели струју до система за упумпавање воде за хлађење реактора.

Опстанак нуклеарне индустрије у Јапану упркос шоку

У тренутку када је ударио велики цунами Јапан је имао чак 54 функционална нуклеарна реактора, који су производили око 30 одсто електричне енергије у земљи. Влада у Токију је имала план да до 2017. даље увећа удео нуклеарне енергије на 40 процената.

Међутим, после 11. марта, потреба да се преиспитају протоколи за безбедност и поступање у случају елементарних непогода у светлу могућности да би катастрофални земљотрес од девет степени поново могао да се деси (што је подразумевало и испитивање земљишта под централама), скупа са великим притиском јавности, поступно је заустављала реакторе широм земље.

Јапан је покренуо своје старе централе на угаљ и повећао увоз течног гаса како би надокнадио енергетски губитак. Планови за даљу изградњу нуклеарних постројења морали су да буду замрзнути или напуштени.

Но, влада премијера Шинзоа Абеа из Либерално-демократске партије (ЛДП), устоличена у децембру 2012, заузела је другачији курс од свог претходника и политичког противника Демократске странке, која је била на власти у време кризе у Фукушими, тврдећи да је потпуно напуштање нуклеарне енергије у Јапану нереално, и најавила поновно укључивање нуклеарних реактора.

Она је изнела план да се до 2030. учешће нуклеарне енергије у снабдевању струјом у Јапану врати до нивоа од 20 посто и чак кренула у реализацију идеје да домаће компаније које пројектују нуклеарне централе и производе опрему за њих, Тошибу и Хитачи, спасе са ивице провалије тако што ће појачати напоре да јапанске реакторе прода у иностранству.

Нарочито важне мете те економске "нуклеарне дипломатије" Токија у годинама после инцидента у Фукушими биле су земље источне Европе, попут Бугарске, Мађарске, Пољске и Литваније. Оне су потраживале моћније изворе за снабдевање својих растућих привреда и, услед свог стратешког политичког престројавања после пада Берлинског зида, разматрале замену за руску нуклеарну технологију у својим застарелим централама.

Аргументи јапанске владе су били да су реактори у "Фукушими 1" били стари око 40 година, да је технологија примењена у њима била америчка, из средине шездесетих, да је проблем био у висини заштитног зида а не у самим инсталацијама и, нарочито, то да су нови реактори јапанских конструктора далеко поузданији и безбеднији.

Човечанство није хтело, или није могло, да направи енергетски заокрет?

Непосредно након катастрофе у Фукушими говорило се о потреби да човечанство направи одлучан и велик заокрет и престане да се поуздаје у нуклеарну енергију. У индустријски развијеним земљама очекивала су се обимна улагања у друге изворе енергије, нарочито оне обновљиве.

Немачка влада предузела је конкретне кораке у том правцу објавивши амбициозан план за постепено затварање нуклеарних централа до 2022. године. Истим путем кренула је и Швајцарска.

Поуке које (нису) извучене

Нуклеарна несрећа у Фукушими показала је да се "незамисливо" ипак може десити, односно да је идеја о томе да су нуклеарне централе сигурне у случају земљотресе, јер се тада њихов рад аутоматски и безбедно прекида, мит.

Она је такође указала на још једну битну чињеницу, која се ипак занемарује у много капиталистичких земаља, а то је да управљање тако опасним и за државу важним објектима какве су нуклеарне централе не треба и не сме да буде препуштено приватним компанијама, јер ће се оне, велика је вероватноћа, руководити профитом а не безбедношћу грађана.

Још једна поука је то да, мада продукција струје у нуклеарним централама јесте јефтина и реактори јесу врло исплативи док раде, њихово затварање након истека рока за експлоатацију и, нарочито, ублажавање и уклањање последица нуклеарне несреће трају много година и коштају баснословне своте новца – у Фукушими ће за то бити потребно бар 40 година и неколико стотина милијарди долара.

Највећа лекција је то да, мада су тешке несреће ретке, када се десе, оне проузрокују катастрофалну и дугорочну штету по здравље људи и животну средину.

Реално гледано, ове поуке, осим можда прве, могле су бити извучене и на примеру Чернобиља из 1986. Штавише, оне су се могле извести и без несрећа.

Упркос томе и упркос лошем искуству из Фукушиме оне, судећи по трендовима у изградњи нуклеарних реактора, нису уважене. Размишљање је, чини се, и даље да су људске грешке какве су почињене у Чернобиљу и Фукушими несвакидашње и непоновљиве, те да ће нова технологија у будућности спречити сличне пропусте.

Такође, чини се и да у политичким круговима у многим земљама ипак преовладава уверење да је, због мана других извора енергије, као што су загађење ваздуха и допринос глобалном загревању у случају угља, односно, нестабилно и недовољно снабдевање када је реч о сунцу и ветру, нуклеарна енергија најбоље средство за спас животне средине јер смањује емисију угљен-диоксида.