Читај ми!

Највећа немачка партија бира новог шефа – шта ће то значити за Балкан и Србију

Први пут у историји Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) организује дигитални партијски конгрес и то онај на којем ће бира новог шефа странке, који би потенцијално могао да буде и наследник Ангеле Меркел у канцеларској фотељи. Према најави генералног секретара Паула Зимјака, коначни резултат избора на овом онлајн конгресу у којем ће учествовати 1.001 делегат знаће се 22. јануара када буду пребројани и сви гласови послати поштом.

Досад је кампања тројице кандидата за шефа ЦДУ одржана "у рукавицама".

Међутим, то што ниједан кандидат није доминантан, па се очекује тесан резултат, могло би да буде увод у унутарстраначке размирице које би могле да истопе поприлично добар рејтинг ЦДУ и њене сестринске странке у Баварској Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), који се постиже захваљујући канцеларки Меркел и руковођењу пандемијом.

Ко су претенденти

Да замене Анегрет Крамп Каранбауер на челу ЦДУ засад су се пријавила тројица претендената, сва тројица правници из најмногољудније немачке покрајине Северна Рајна Вестфалија.

Први је Фридрих Мерц (64), некадашњи шеф посланичке групе ЦДУ и стари такмац Ангеле Меркел, којег је она сменила са функције у Бундестагу и на неки начин отерала из политике у пословне воде.

После више од деценије лета у високом бизнису, овај милионер, који има пилотску дозволу и два авиона у свом власништву, слетео је у политику најпре у намери да се политички освети Меркеловој, али понајвише да врати ЦДУ друштвеном конзервативизму и економском либерализму из Коловог времена.

Упркос томе што га поједини амерички медији називају немачким Трампом, он је са одлазећим председником САД сличан само по богатству, и склоности конзервативним идејама.

По свему осталом он није Трамп, јер није класични популиста. Штавише, Мерц је прави човек немачког система, наклоњен Америци.

Ипак, поједини коментатори га виде као неког ко би ЦДУ могао да врати удесно и да у њу врати одбегле присталице који сада гласају за десничарску Алтернативу за Немачку (АфД).

Он, пак, тврди да не намигује АфД-у, нити да планира постизборну коалицију са овом странком.

Други кандидат је премијер Северне Рајне Вестфалије Армин Лашет (59), који важи за политичара наклоњеног канцеларки.

Он је вероватно најбољи пример функционера ЦДУ, који има и "социјалистички ген" у политици, али зна како да га уравнотежи са конзервативнијим позицијама.

Годинама заступа политику мултикултуралности, а у време избегличке кризе верно је подржавао Меркелину мигрантску политику, због чега су га критичари прогласили канцеларкином продуженом руком, упркос томе што он месецима показује да је поприлично независтан од ње.

Иако је доказао своју способност управљања, у корона-кризи деловао је неодлучно због чега му је у анкетама пала популарност, упркос томе што је у унутарстраначкој кампањи уверавао да је он једини од три кандидата, који је већ освојио власт на изборима.

Сматра се да би он био верни наследник Меркелине политике.

Трећи кандидат је Норберт Ретген (55), некадашњи министар за животну средину, који је сада председник Спољнополитичког одбора Бундестага.

Прво је он важио за аутсајдера, али му је протеклих месеци популарност у општој популацији нагло порасла, што је утицало и на рејтинг међу члановима и присталицама ЦДУ.

Ипак, на конгресу гласају само делегати, а њему понајвише недостаје подршка регионалних страначких "тешкаша".

Протеклих година специализовао се за спољну политику и вероватно би он био најдражи избор стручњака за европску политику.

Међутим, недостаје му убедљивост и хладнокрвност која је, кажу, неопходна свакоме ко жели функцију на врху политичке пирамиде.

Штампа међу кандидатима не види новог канцелара

Коментатор дневног листа Штутгартер цајтунг указује да је "чињеница да су потенцијалним гласачима Уније (ЦДУ-ЦСУ) популарност министра здравља Јенса Шпана и репутација баварског премијера и шефа ЦСУ Маркуса Зедера привлачнији од заједничке харизме тројице демохришћана који желе да постану лидери странке, представља њихов хендикеп".

"Фридрих Мерц, најконтроверзнији али уједно и најперспективнији из овог трија, јесте човек прошлости у чије лице дух времена дува попут снежне олује. Његов економски либерализам се никако не уклапа у чежњу за чврстом државом која је енормно порасла у току пандемије. Норберту Ретгену недостаје унутарстраначка подршка функционера, који ће се обратити на конгресу.

Армин Лашет се понашао превише неодлучно као кризни менаџер у борби против епидемије. Како претендент за Меркелиног наследника био би срамотно решење. А са срамотним решењима се ретко може победити на изборима", каже коментатор минхенског дневника.

Шансе да ће један од три кандидата наследити Ангелу Меркел у канцеларској фотељу, према оцени листа "Рајн-Некар цајтунг", нису нарочито велике.

"Ако постоји фаворит, то је Маркус Зедер. А он је већ шеф странке", указује коментатор дневника из Хајделберга, док се Нирнбергер цајтунг осврће на Зедерову изјаву да црно-зелену алијансу сматра "атрактивном и "инспиративном констелацијом" за после савезних избора, који се одржавају 26. септембра.

Овај лист истиче да је баварски премијер у праву што се тиче бројки о популарности странака.

"Захваљујући константно добрим вредностима у анкетама, Зелени су очигледан партнер. На јесени би Унија и Зелени могли да имају већи удео гласова од актуелне велике коалиције", истиче Нирнбергер цајтунг.

Да парадокс буде већи, кандидати за шефа ЦДУ већ помињу могућност да Зедеру дају предност приликом избора заједничког канцеларског кандидата.

"Чињеница да наследници Аденауера, Кола и Меркелове користе могућност да се одрекну кандидатуре за канцелара као мамац је сасвим нова. То показује колико се у ЦДУ сваки од тројице главних претендената сматра ризичним. Али и колико је странка растрзана после 16 година скретања улево под Меркеловом", истиче дневни лист "Минхнер Меркур".

Како ће све да утиче на Србију и Балкан

Одлазак Ангеле Меркел неминовно ће се посредно одразити и на Србију и Западни Балкан, јер је управо она та која је у целом немачком државном апарату инсистирала да Немачка не запостави овај регион, сматрајући да би свака нестабилност на Балкану могла скупо да кошта Европску унију и саму Немачку.

Њена политика у овом региону могла би да се сажме у реченицу "стабилност по сваку цену уколико је то у складу са немачким стратешким и економским интересима".

Било да се то дотиче балканске мигрантске руте, питања Косова, стабилности Босне и Херцеговине или превирања у Северној Македонији и Црној Гори.

Ко год буде на челу ЦДУ и уколико потом из блока ЦДУ-ЦСУ дође нови немачки канцелар, неће се драматично мењати политика Берлина према Србији и Балкану, тако да ће циљ бити осигурати стабилност и немачке инвестиције у региону.

Додуше, сасвим је могуће да ће Балкан пасти на листи приоритета, јер је међу актуелним политичарима и посланицима из ЦДУ-ЦСУ све мање је оних који иоле познају ситуацију у региону.

Међутим, ветар промена у немачкој политици према Балкану могао би да дође од Зелених.

Ова сада опозициона странка се сагедава као могући постизборни коалициони партнер демохришћана, а у појединим сценаријима чак и као странка која би могла да пружи новог канцелара.

Уколико Зелени преузму ресор спољне политике и европских послова, то би могло да значи да званични Берлин у региону много више буде притискао локалне вође због питања владавине права, поштовања људских права и заштитне животне средине, чак и ако то не иде у прилог толико величаној стабилности.

С друге стране, од Зелених не треба очекивати другачији став по питању Косова и БиХ од оног који имају демохришћани.

Наиме, Балканом у тој странци углавном баве они који су каријере направили у време Јошке Фишера, који је ову антиратну странку приволео 1999. да одобри учешће Немачке у НАТО бомбардовању СР Југославије.