Ница, Беч – постају ли цркве громобрани незадовољства европске исламске младежи

У четвртак је група младих Турака упала у Цркву Антона Падованској у бечкој општини Фаворитен. Њихов бес је био усмерен ка оном што им је у брзини било могуће, на црквени намештај, мобилијар.

Јуче ујутру је у Катедралу Светог Стефана у центру центра Беча упао мушкарац с повицима "Алаху-екбер". Полиција је брзо стигла и идентификовала нападача.

Осим имена које се по правилу не објављује у таквим случајевима, о њему се зна да има 25 година, да је из Авганистана и да је у Аустрију стигао као избеглица/азилант, што по правилу значи да је по доласку у Европу у пријави навео како је у својој домовини био политички прогањан, обично од талибана и њиховог ригидног схватања ислама.

"Мушкарац је на полицијске службенике деловао збуњено и изгубљено", каже се у саопштењима бечке полиције и прес-службе Бечке надбискупије.

По стварним ефектима на дневни живот верника и, у бољим данима, гомиле туриста који пролазе кроз бечку катедралу, тај "напад" је наравно, сам по себи, ништа. У најгорем случају ометање реда.

Али нерви егзекутиве свуда по Европи, сада и у Аустрији, већ су врло напети кад је у питању нормалан рад цркава.

Млади Авганистанац је претражен, преконтролисана је и црква, да негде не стоји неки "пакетић" испод клупе. Полиција је опколила катедралу у широком периметру и укључила у акцију Службу за заштиту уставног поретка и одбрану од тероризма.

Није пронађено ништа, читава акција делује пренадувана, чак са елементима комике. Према тренутним сазнањима, како полиција увек додаје.

Цркве као зграде – циљ напада?

Велики медији процењују тај случај по његовим реалним дометима, тресла се гора. Али ако се чита саопштење Бечке надбискупије, које преноси њихова агенција Кат-прес (Католичка новинска агенција Аустрије), цркву у Аустрији нимало не забављају та два догађаја, онај из општине Фаворитен, и сад овај у Катедрали. Те две инцидентне тачке почињу да личе на линију, у ширем европском контексту већ и на мустру.

Да ли је у таквим случајевима "срећа" да није било људских жртава, како се обично каже, или људске жртве никада нису биле ни планиране, ни жељене? Гледано на тај начин, напад на цркву у бечкој општини Фаворитен није ни "неуспешан" ни "ометен", већ напротив, врло успешан напад на симболичку функцију једне зграде.

Да ли су цркве у Европи, као архитектонски објекти са јаком симболичком поруком, која се позива на скоро две хиљаде година традиције, постале објекат напада суи генерис, по себи, по властитом праву и културном статусу?

Да ли се то рађа нова форма незадовољства европске исламске младежи, која цркве види као громобране на које ће се излити њихов бес и онда смирити у јавној констатацији да "срећом није било људских жртава"?

Чак се и у случају Нице може поставити питање да ли се превасходно циљало на симболички простор цркве, а колико су људске жртве тек "колатерала" у тој школи исламистичког фундаментализма.

Ни полицију та два бечка случаја нимало не забављају.

Министар унутрашњих послова Карл Нехамер је на "неуралгичне тачке", то јест око цркава, послао додатне полицијске снаге. То да је Стефанова катедрала од туристичке тачке постала неуралгична, "хотспот", како каже Нехамер, није лишено дрске ироније европског моментума.

Тек сада је полиција објаснила како је изгледао увод у рандалирање по фрањевачкој цркви у општини Фаворитен.

У току тог дана (четвртак, 29. октобра) група младих, њих двадесетак, најмлађи 13, најстарији 18 година, држављанство сиријско и авганистанско, кретала се према главној општинској улици. Млади, заправо деца, користили су пиротехнику и узвикивали религиозне пароле. 

Кад су приметили полицију, било је готово са групном кохезијом. Чланови групе су се разбежали на све стране, полиција је успела да заустави њих десетак и напише пар пријава због недоличног понашања и ометања јавног реда и мира.

Кад се група младих Сиријаца и Авганистанаца разбежала, протест су преузели млади Турци, њих 30 до 50, и кренули на фрањевачку цркву изнад Ројманплаца.

У случају да веза између сломљене клупе у цркви на периферији Беча и напада на вернике у катедрали у Ници изгледа пренапрегнута, треба рећи да само Министарство полиције у Аустрији повезује те две ствари.

"На основу терористичких напада у Француској (...) у договору између Службе за заштиту уставног поретка и антитероризам и Команде специјалних јединица 'Кобре' подигнут је степен заштите француских објеката у Бечу, јавних тргова и неуралгичних тачака", каже се у саопштењу Минстарства.

Министар Нехамер је поручио да ће хришћанска заједница бити заштићена.

"Нећемо допустити да се у Аустрији уништи право на слободно испољавање религије. Хришћанску заједницу ћемо штитити свим својим снагама", поручио је Нехамер.

Као што се види, кроз административан речник јавних институција почињу да просејавају старина и традиција. "Јавни тргови" су у историји европског урбанизма настајали око цркава, најчешће тако што су гробља око средњовековних цркава бивала предавана живом градском ткиву на употребу.

Старински делује и Нехамерова изјава о "заштити хришћанских заједница свим снагама". Ако и кад буде рекао "заштита хришћана свим средствима", то ће бити знак да је ситуација постала још озбиљнија. Да се Европљани вербално и садржајно враћају у прошлост, не властитом вољом.

Исламска верска заједница: "Драго нам је што ништа није сломљено"

Од када је пре две године преузео вођство над Исламском верском заједницом (IGGÖ), курдско-турски адвокат Имит Вурал је ту институцију повео путем неспретне како медијске, тако и садржајне политике.

IGGÖ углавном протестује – кад се у основним школама забрани ношење марама, кад се оснује Документациони центар за случајеве исламистичког радикализма, или кад Министарство полиције смени босанског имама Сијамхоџића са места духовника у аустријској војсци пре него што је тражило дозволу од Вураловог тима.

До сада (1. новембра, рано после подне) IGGÖ није на свом службеном сајту објавила никакав коментар на догађаје у општини Фаворитен.

Последња реакција на сајту односи се на протест због Сијамхоџићеве смене, и стара је скоро десет дана.

Једину реакцију IGGÖ ставља на своју Фејсбук страницу: "Председник Вурал је данас пре подне (31. октобра) разговарао телефоном с Његовом еминенцијом кардиналом Шенборном. Доживели смо олакшање јер, упрокос медијском извештавању, у унутрашњости цркве није било оштећења. Свеједно, ми ипак оштро осуђујемо ту акцију."

У изјави се крије једна ситна манипулација и једна крупнија фројдовска омашка. Формулација о "оштећењима у цркви" дошла је од полиције и црквених органа у медије, а не обрнуто, из медија у полицију и црквене органе.

Омашка се тиче констатације да "није било ништа, али нама је свеједно жао".

Последњи догађаји у Бечу, као и већ уобичајене неспретне реакције Вураловог тима, доводе овдашње муслимане у незгодну позицију да се правдају без кривице.

Јуче, у суботу, неколико мањих група грађана муслиманске исповести се углавном спонтано, у различитим моментима окупљало око Цркве Антуна Падованског као симболичка стража.

Рамазан Демир, почасни имам и доцент на Вишој школи за религиозну педагогију у Кремсу, није штедео речи да покаже колико је он лично потресен тим догађајем, или барем колико тај догађај компликује мирнодопски погон једног исламског педагога у Европи.

Тамо где је Вурал с висока писао "ми смо мирни јер је то ништа", Демир је понављао "ја сам дубоко потресен".

Овде се не изводи теза о "добрим" и "лошим" муслиманима. Таква врста расправе не би водила никуда и већ је обезвређена чињеницом да је субјективна и да се теоретски може односити на све – на добре и лоше политичаре, добре и лоше суседе, добре и лоше ђаке, добре и лоше границе, добар и лош укус, добру и лошу омладину...

Последњи догађаји и у Француској и у Аустрији показују, напротив, да је допуштена друга теза, она о јаснијој дефиницији јавног простора.

То значи, чија је Европа као јавни, државни и уставни простор? Она је простор секуларних Европљана у ком хришћанске конфесије уживају извесне симболичке привилегије. 

Чија је Европа као збир приватних простора? Она је простор различитих конфесија, муслиманске такође, с пуним правом.

Да би објасниле ту разлику нападачима на вернике и столице у црквама, европске државе би морале да прибегну атавистичком језику вере и територије, а то онда доноси нови сет проблема.