Читај ми!

Отвара се аеродром у Берлину – један од највећих грађевинских скандала у Немачкој

Тридесет година је прошло од идеје до данашњег отварања великог аеродрома у Берлину. Овај пројект се сматра једним од највећих скандала немачког грађевинарства. Међутим, због тога нико никада није одговарао.

Шта је био највећи проблем? Код изградње аеродрома Берлин–Бранденбург је толико тога било погрешно да је тешко нешто издвојити.

Кад су стручњаци анализирали стање после отказаног отварања 2012. утврдили су око 120.000 грешака. Међу њима су били: систем за заштиту од пожара који не функционише, хиљаде аутоматских врата без прикључка на струју, гараже с премало гвожђа у армираном бетону и предалеко постављеним носачима па је претила опасност пропадања. Чак 170.000 километара каблова је постављено произвољно, у недопуштеним комбинацијама и у преуским шахтовима.

Осам година је било потребно како би архитекте, инжењери, техничари и грађевинари средили тај хаос.

Невероватно скуп и већ сад премали

Отварање аеродрома Берлин–Бранденбург одлагано је шест пута. Трошкови изградње су порасли – од 2,5 милијарде на преко седам милијарди евра. И то за аеродром за коју се већ сад види да ће бити премали, када прође пандемија. Зато се већ сад планира проширење до 2030. године – вредно 2,3 милијарде евра.

Како је у Немачкој, земљи високе технологије, код једног тако великог пројекта могло тако много тога да буде урађено погрешно? На то питање су покушала да одговоре три парламентарна истражна одбора. Прегледано је безброј докумената, саслушане стотине сведока и, на крају састављен, извештај на више хиљада страница.

Резултат – одговорни на свим нивоима су заказали и то је довело до катастрофе. Али пре свега ово – политичко вођство је било нестручно.

Почетак – планови с Олимпијским играма

Идеја великог европског аеродрома у региону Берлин-Бранденбург настала је одмах после поновног уједињења Немачке. Пет година планирања, пет година изградње, отварање за прижељкиване Олимпијске игре 2000. у Берлину – тако је гласила једначина коју су поставили политичари на савезном нивоу и у покрајинама у Берлину и у Бранденбургу.

Од Олимпијских игара у Берлину није било ништа, а политика се до 1996. бавила питањем – где градити аеродром. За сваки случај, државна фирма за изградњу аеродрома је за 350 милиона евра купила грађевинско земљиште на више локација у Бранденбургу.

Недостатак стручности

Прошло је још седам година у безуспешној потрази за приватним инвеститорима који би аеродром планирали, градили и њим после управљали. Али, због великих финансијских ризика ниједно приватна фирма није хтела да се у то упушта – без гаранције државе. Године 2003. је практично претила пропаст пројекта.

Али политичари, пре свих тадашњи градоначелник Берлина Клаус Воверајт, нису то никако хтели да допусте и као власник је ускочила држава.

"Доказаћемо да три јавна власника могу изградити један такав пројект", најавио је Воверајт самоуверено приликом почетка радова 2006. године. А као међународна ознака већ је била одабрано – ББИ.

Тек 2009. је примећено да је ИАТА ознаку ББИ већ доделила аеродрому Бубанешвар у Индији. То је ситница која се, међутим, добро уклапа у оно што је један дугогодишњи члан надзорног одбора 2017. године изјавио за Шпигел: "У ходнике фирме за изградњу аеродрома никад се није уселила стручност".

Увек нови проблеми

Када су почели грађевински радови постојали су, истина, готови планови аеродрома. Али власници су стално имали нове жеље и идеје, које су архитекти и грађевински инжењери морали да углаве у већ постојеће радове: додатни међуспратови, мостови за путнике, подручја за радње и угоститељске објекте.

С обзиром на то да су се променили безбедносни прописи ЕУ, морали су да се прошире ходници за кретање путника.

То није могло остати без последица. С данашњег становишта, градилиште је већ 2009. било у заостатку и с проблемима, док је 2010. банкротирао инжењерски уред који је био меродаван за техничко опремање зграда. Планирано отварање 2011. године се одлаже, али само за осам месеци.

Улепшавање и заташкивање

Главни архитекта Мајнхард фон Геркен касније у својој књизи "Blackbox BER" констатује да су се термини за отварање слагали "према политичком календару, најчешће с прекратким роковима и упркос противљењу шефова грађевине".

Фон Геркан износи тешке оптужбе. Каже да је фирма за изградњу аеродрома стално покушавала да сакрије проблеме пред надзорним одбором који је водио градоначелник Берлина Воверајт. Између децембра 2011. и марта 2012. године чак су манипулисани грађевински извештаји.

"Наше црвене стрелице које су упозоравале да се рокови не могу испоштовати претворене су у жуте семафоре који сигнализују да термини могу бити испуњени, иако само уз посебне напоре", пише фон Геркан.

Политичари воле да поверују у такве ствари. Код обилазака градилишта радници морају плочама да затворе поглед на градилиште да нико не види стварно стање. Тек четири седмице пре планираног отварања, стварно стање се више не може сакрити. Аеродром у мају 2012. не добија дозволу за рад.

Следе смене, а с људима одлази и знање

На катастрофално стање политика је реаговала пребацивањем кривице и низом смена. И екипа за планирање око архитекте фон Геркана је морала да оде. Била је то грешка, речено је касније, јер они који су доведени да заврше аеродром не само да су стално морали да траже грађевинску документацију – 2014. је на једном берлинском отпаду пронађено мноштво грађевинских докумената – него су им недостајале информације о томе како је нешто до тада изграђено.

За све те лудости никад нико није позван на одговорност. Одговорни политичари већ одавно нису на функцијама. Кад се Клаус Воверајт 2014. године опраштао од политике, о аеродрому је рекао: "То је био болан пораз и то је остао до данас."

Ни менаџери нису позвани на одговорност. Напротив. Један од двојице смењених 2012. године успео је чак преко суда да изнуди надокнаду штете због изостанка примања у висини од 1,4 милиона евра.