Цензурисање историје у Бечу и Вашингтону

Бечки градоначелник Карл Луегер (1844–1910) и амерички сликар Филип Гастон (1913–1980), шта њих двојица имају заједничко? Осим што их све раздваја – нација, религија, епоха, професија, поглед на свет, уз то и читав океан, ту двојицу спаја њихова употребљивост за данашње политичке обрачуне.

Луегер и Гастон су добра секундарна сировина на актуелном идеолошком тржишту. Они су алатке за одмеравање историјског смисла, тестера којом се у историји раздваја оно што је било, од оног што је било, али није смело да буде. 

Луегер је мрзео Јевреје, Гастон беле америчке супрематисте. То би Луегера ставило у расистичку десницу, Гастона у хуманистичку левицу.

Њихова лична идеолошка опредељења, међутим, бледе пред актуелном употребом њиховог наслеђа.

Од Октобарске револуције је било једноставно, знало се да радикална левица и комунисти преуређују историју по свом нахођењу, други углавном не. Данас делује читава лепеза идеолошких претендената на бољу и другачију историју. 

Карл Луегер, антисемита    

Центар Беча има облик прстена, тако се и зове и кружна прометница која га затвара. На источном рубу тог прстена налази се Трг Карла Луегера, а на тргу споменик Карлу Луегеру, бечком градоначелнику који је водио град дугих тринаест година, од 1897. до смрти 1910.

Осим што је био одговоран, популаран и успешан у свом послу, изврстан комуналац, Луегер је био и ватрени антисемита.

Већ деценијама се у Аустрији разговара шта са спомеником Карлу Луегеру. Размонтирати, бацити, сакрити, деградирати? Од 2009. дискусије су постале интензивније, а у последњих десетак дана добиле драматичну ноту, са стражама левице око споменика и снагама деснице са чекићима и мацолама. 

При томе леви активисти не чувају споменик, далеко било, већ графите "срамота" које су по њему исписали, делимично подебљали гипсом, малтером и златном пастом, те претворили у рељефе. Десни активисти чекају моменте када полиција кратко склони леве активисте, да поломе рељефе "срамота", ако стигну оперу и графите.

За леви активизам, чување штета нанетих споменику је део политичке кампање уочи градских избора у Бечу, који се одвијају данас, у недељу, 11. октобра. После избора, перформанс око споменика се завршава, али не и политички ход кроз институције за његово уклањање.  

За десне активисте, идентитетске и сличне групе, покушаји да се одстране штете нанете споменику спадају у чување оног националистичког аустријског наслеђа које није било нацистичко – иако би вероватно постало да су њихови актери, Луегер на пример, дуже поживели.

Било је више историографских, политичких и медијских покушаја да се Луегер одмери на скали добро–лоше.

Један део одбране је говорио, Луегер је деловао из антијудаизма, не антисемитизма. По првом би био религиозни бигот, по другом расиста. Како је нацизам деловао са платформе антисемитизма, онда није свеједно да ли је Луегер отворио пут за Хитлера, или је само веровао да Јевреји трују сеоске изворе!  

Како му је Хитлер, тада тек двадесетогодишњак, црна бечка сиротиња и бескућник, дошао на сахрану 1910., рекло би се да је Луегер био и једно и друго, и архаични антијудаиста и модерни антисемита. Можда је био и нешто треће, десни популиста, пошто има његових интервјуа где каже да је "само давао људима оно што су хтели да чују, да су Јевреји криви за све".    

Такво нијансирање је за ток историје без посебног значаја. Луегер није никог убио, шта више имао је јеврејске пријатеље, али су његови политички говори запалили генерације германских националиста крви и тла. 

На ту довољно лошу слику Карла Луегера, долази још и његов споменик као отежавајућа околност.

Јозеф Милнер, вајар нацистичких склоности

Споменик Карлу Луегеру је постављен 1926. године. Нацизма још није било, аустријски империјални рефлекс је угашен 1918, а Хитлеров минхенски пуч сломљен 1923. Истина, Мусолини је већ био на власти, али он сам не би запалио Европу и свет.

Аутор споменика је Јозеф Милнер (1879–1968), успешни вајар, професор и ректор бечке Академије ликовних уметности. Споменик је подигнут у неокласицитичком стилу. Врло незгодно, јер је неокласицизам у међувремену постао шифра за препознавање диктаторских и тоталитарних система, личности и амбиција.

Они који Милнера бране, кажу да је неокласицизам питање епохе, а не идеологије, и да није крив уметнички стил јер су га усвојили Хитлер, Стаљин и Мусолини. Све то је тачно, али за политички ток историје онолико битно, колико и чињеница да је Луегер имао јеврејске пријатеље.

Милнер, осим тога, није само радио у једном тог тренутка актуелном стилу, већ се после развио у отвореног симпатизера нацистичког режима. Није био формално нациста, али је стајао уз нацисте. Слао је радове за парк фигура на Хитлерову олимпијаду 1936. године. Направио је репрезентативну Хитлерову бисту 1940. која је стајала у аули Академије, после рата рекао да је било против његове воље.       

Кад се све сабере и одузме, Луегер није био нациста, али преко формалних карактеристика споменика, преко биографије вајара, преко раних обожаватеља, могуће је успоставити персоналну везу са идеолозима нацизма.

Сад је кључно питање – да ли ће аустријска историја постати боља ако се уклони споменик Карла Луегера? Или је напротив баш добро оставити такве споменике ту где јесу, да потомке подсећају и одвраћају од сличних дела?

Неки људи који пролазе и добацују Едуарду Фројдману са Академије ликовних уметности кажу управо то – пустите историју на миру! Фројдман је турнусни вођа леве протестне страже, која не чува споменик, већ увреде споменику исписане на камену.  

Компликацијама ту није крај. Иза споменика се шири моћни здрави платан од сто година, чије крошње покривају читав трг. Платан је засадила Милнерова породица по мајци, непосредно после подизања споменика, као заједничко уметничко дело, дрво камен и градоначелник у синергији.

Треба ли уклонити и платан, или само споменик? Шта значи инокосно дрво под заштитом Града, ако Град деложира газду испод дрвета?

Гастон, повратак фигурацији

Ко мисли да су леви активисти у Бечу агресивни, нека погледа шта раде десни душебрижници у Америци!

Национална галерија у Вашингтону је планирала путујућу ретроспективну изложбу Филипа Гастона. После Вашингтона Хјустон, Тејт у Лондону и Бостон.

Излобе су отказане и пребачене за 2024. годину, "кад се стекну услови", како каже директорка вашингтонске галерије Кејвин Фелдман. "Услови" су да десни супрематисти попусте притисак на културни, јавни и уметнички живот Сједињених Држава. У "услове" спада и то да се у Белу кућу усели председник који неће, као што Трамп то ради, слати сигнале подршке десним милицијама, активистима, и групама као што су Прауд Бојс/Поносни момци.

Главни разлог за отказивање изложбе је Гастонова фаза од 1970. године, где је напустио апстракцију и вратио се фигурацији.

Гастонова касна "фигурација" су у ствари мали конични патуљци представљени у стилу стрипа, и то од некога ко као бајаги не зна да црта. Фигурице су покривене као ККК-активисти/кју-клукс-клановци који су с постељином на глави приређивали ватрене оргије и палили Афроамериканце и њихову имовину од средине 19. века, до легалног окончања апартхејда. 

А апартхејд у Америци, и поред лепих филмских балада, серија и романа, није окончан победом Севера у грађанском рату 1861–65, већ више од сто година после. За временску оријентацију, кад су Дорси и Битлси имали највеће хитове, "црнци" и "белци" су још улазили на одвојене улазе у градски превоз.

Гастонови ККК-патуљци се шетају кроз дистопичне урбане или природне пејзаже, у којима ништа није цело и интегрално – разбацани делови људске анатомије, леже около, пливају у мору или лете у ваздуху. Около поломљени предмети, ексери и шрафови без икакве везе с било чиме, куће и саобраћајна инфраструктура као пиктограми.

Шетају се кју-клукс-клан човечуљци кроз такве пределе, некад патролирају у џипу и пуцају. 

Сад се поставља питање – а зашто је то тако драматично, да се Гастонова изложба измешта из изборне године у Америци, у страху да би њено одржавање повредило осећаје Трамповог гласачког тела? Да ли се неко од њих препознао на слици?

Цензуришите стрип, никад се не зна!

Филип Гастон потиче из породице руских Јевреја из Одесе, најпре се звао Филип Голдштајн. Рођен је у Канади, али је породица врло брзо преселила у Америку, тако да он важи за америчког сликара.

На почетку каријере, Гастон је сликао у реалистичном стилу, онда је мало вукао на кубизам, да би се пребацио у апстрактни експресионизам, стил који је владао Америком негде од 1945. до краја шездесетих година.

Врло нехомогена група, али ако помислите на радове Џексона Полока или Марка Ротка, то би отприлике био знак препознавања апстрактног експресионизма.

Одједном, наизглед из чиста мира, Гастон на својој изложби у Марлборо галерији у Њујорку у октобру 1970. излаже велику серију слика – њих 33, број Исусових година – са розе човечуљцима у постељини.

Свет уметничке критике се посвађао на смрт, колекционари су били дубоко разочарани. Дискурс се кретао од тога да се Гастон изругује свету уметности, до тога да он толико не слика, колико се бави левом друштвеном критиком.

Сам аутор је Марлборо серију стављао у близину друштвене критике. У њој је повезао трауму Холокауста европских Јевреја, са траумом дуге и жилаве расне поделе у Америци. 

Порука те серије је да су људи проиграли право на лепе слике. Био је то одјек изјаве Теодора Адорна, да су људи после Аушвица изгубили право на поезију.

Интересантно је и да су Марлборо галерију, са седиштима у Лондону и Њујорку, основала два јеврејска емигранта и Беча, Френк Лојд и Хери Фишер. Они су напустили Беч кад се у њега вратио онај некад млади човек из погребне поворке Карла Луегера...

И сад одједном, четири велика музеја дижу руке од ретроспективе Гастона зато што за њу у изборној години "не постоје услови".

Нису руководства тих музеја десница. Ствар је много гора – они се боје деснице.

Моје име је динамит

Споменик Луегеру, изложба Гастона, то су само два примера савремене цензуре над културним топосима. И радикална левица и радикална десница би на свој начин мењале историју. Први би је учинили хуманијом, други заборавнијом.

И једни и други делују као да су изашли из Ничеовог цитата "Ја нисам човек, ја сам динамит" (Еcce homo).

Питање је, да ли поред њих постоје и радикални бранитељи историје, они који мисле да историји не треба паковати?

Такви, скоро па фундаменталисти историјске нарације, мисле да историју не треба ни заборављати, ни глорификовати, ни правдати, ни спасавати; а посебно не етички мењати с нашег краја.

Луегер је био један опасан човек, али га свеједно треба оставити испод његовог платана. Треба оставити и "срамоту" на подесту – тај графит није скрнављење, већ интегрисани коментар духа времена.

Гастонова критична серија је настала у време кад се прва земља либералне демократије тешком муком чупала из расне политике, да се у ствари никад и не ишчупа у потпуности.

Забранити ту изложбу је или кукавички, или део лукаве политичке пропаганде – по правилу либерални директори великих музеја одашиљу сигнал како стоје под притиском Трампове деснице. 

Где да се склоне они који не мисле да је историја наслеђени дерутни стан који само треба окречити да заблиста у бојама хуманизма? У будућност? Ако је веровати климатским активистима, будућност је већ потрошена.

Било је очекивано што више етичког преодгоја историје. На крају, само нам је она остала да је месимо и обликујемо.