Поглед из Немачке – ко је у Европи "чудан", а ко на правом путу

Немачки министар унутрашњих послова Хорст Зехофер се "чуди" (Пресе) да Аустрија није спремна на прихват људи из мигрантског центра на Лезбосу. Није било тако давно да се Зехофер чудио што је канцеларка Меркел примила милион азиланата у Немачку. И у другим темама - Русија, Трамп, Ердоган, Западни Балкан – немачко председавање Европском унијом постаје политички дискурс о томе ко је "чудан" у Европи, а ко на правом путу.

Одмах после два сукцесивна пожара у мигрантском центру Морија на Лезбосу, шефица Фракције Зелених у немачком Бундестагу Катрин Геринг Екарт је отпутовала на лице места.

У живом укључивању јуче у интернет-радио франкфуртског ФАЗ-а, новинарка јој је поставила следеће питање: "Да ли је било потребно запалити Морију да би у ЕУ поново оживела дебата о заједничкој азилантској политици?".

Већ само то питање је блистави пример новинарске вештине да се на основу прескочених премиса постави хуманистички прихватљива индукција.

Из питања вири неколико прећутаних чињеница. Прво, да су Морију запалили сами становници Морије, и то два пута, да би скренули пажњу на катастрофалне услове у том "кампу" од 13.000 људи са санитарним чворовима за три хиљаде.

Наравно, нису палили сви, али то се подразумева - никад нису сви. Ни револуције не дижу сви.

Друго, да је у немачком медијском и политичком дискурсу сасвим нормално разговарати о "потреби" подметања пожара у мигрантском ценру Морија, као средству за "оживљавање дебате" о заједничкој политици азила.

Оно што новинарка ФАЗ-а уствари пита је, да ли је та паљевина била потребна да би се нешто покренуло? Да ли смо могли и без тога? Зашто правовремено нисмо преузели тих тринаест хиљада људи?

Не само "ми" у Немачкој, наравно, него сви у Европи под немачким адмнистративним и моралним вођством?

Трећа неизговорена премиса из тог новинарског питања је да је заједничка политика азила у читавој Европи потребна, неопходна и већ одавно хитна, али једино могућа под немачким условима.

Немачка: Јединствено, а наше!

"Заједничко европско решење" је шифра за "немачко решење".

По питању миграције, став службеног Берлина и великих немачких медија се није битно променио од 2015. Он је коригован притиском стварности и отказивањем послушности неких ЕУ чланица, али у суштини и даље звучи као реклама за пиво: Јединствено, а наше. Светско, а наше.

У одговору, шефица Фракције Зелених у Бундестагу Геринг Екартова тражи од владе у Берлину "да искористи немачко председавање" и направи притисак у ЕУ ка стварању "коалиције вољних" за прихват нових миграција. 

Успут, она описује стање на Лезбосу између миграната и домаћих као "екстремно напето", где "агресивни домаћи" подижу рампе и спречавају невладине организације, као и европске политичаре допутовале на лице места, њу такође, да прођу до Морије.

Домаће грчко становништво Геринг Екартова дели у три категорије - на "екстремно агресивне и расистичке, на оне који су спремни да помогну, и оне у средини који кажу да више не могу да издрже".

Парламентарна шефица немачких Зелених је врло разочарана са канцеларком, јер "Меркелова сада више не ради оно што би требало и што би морала да ради", а то је да понови своју политику из 2015. кад је суспендовала ЕУ право.

Док се канцеларка држи млако, "министар Зехофер директно блокира пријем миграната у Немачку", жали се Геринг Екартова.

Зелени су нам остали, љуљајмо их

На први поглед делује редундантно препричавати ставове немачких Зелених о избеглицама, азилу и миграцији, јер су они одавно познати.

Али то је било неопходно да би се показале све димензије миграционе кризе и њен вишеструки деструктивни, политички коректно би се рекло револуционални потенцијал у односу на ЕУ.

Хоће ли се ЕУ поново отворити за неконтролисане економске миграције као 2015, зависи од политичког обрачуна који не јењава између про и анти-имигрантских политичких партија.

О "падању граница" се може говорити узвишено и трезвено. Реално трезвено су аустријске границе пале у јесен/зиму 2015, када су масе миграната физички потиснуле полицијске кордоне на Шентиљу, одгурнуле барикаде и ушле у земљу.

Читава Европа је систем спојених судова. Ако ЕУ границе поново падну пред неограниченом економском миграцијом из Африке, са Блиског истока и Хиндукуша, онда падају и српске границе.

Ништа лоше против српске полиције и војске, само вреди помислити да би Србија, ако дође до проблема тих димензија, делила судбину ЕУ.

Коначно би постала чланица, а да то није ни знала. Уђеш тек толико на време за општи европски пораз!


У Берлину је на власти коалиција левог центра, чија канцеларка никада није признала да је њена политика из 2015. произвела "pull-ефекат", убрзала миграције, озбиљно поделила Европу, драматично поларизовала европска друштва, увезла додатни антисемитизам, ненамерно помогла кријумчарима људи, угрозила јединство континента, и још додатно посвађала балканске народе унутар себе.

Кроз реакције немачких Зелених, формално опозиционе странке, сада се види да ни све то није довољно, већ да "Европа вољних" и даље треба да се свом снагом креће линијом ризика растуће миграције.

Док Зехофер критикује Аустрију јер не прима никога из Морије, немачки Зелени критикују Зехофера јер прима само 150.

Боље, више, брже, спремније, добровољније, преданије, гласи миграциона агенда Зелених у Немачкој, коју подржава добар део националне политичке и медијске јавности.

Не само по том питању, Берлин покушава да Европљане обавеже на платформу "јединствено, а немачко".

У таквом контексту, аустријски политички моментум постаје кључан за заустављање, барем ублажавање дезинтеграционих токова унутар ЕУ.

И у Аустрији Зелени траже исто што у Немачкој, с тим што овде нису опозиција, него део владајуће коалиције са конзервативном Народном странком. Упркос томе, непосредно после пожара на Лезбосу, аустријски Зелени су се аутоматски вратили свом опозиционом рефлексу.

Зиги Маурер, шефица фракције Зелених у парламенту, тражила је да црква, невладине организације, јавност, изврше притисак на владу како би она хитно суделовала у "коалицији вољних" за расподелу миграната из Морије.

Практично је ванпарламентарним средствима љуљала владу у којој седи њена властита странка.

Државни председник Ван дер Белен, и он изворно из странке Зелених, такође је јавно захтевао од владе, истина учтиво је замолио, да прихвати "барем децу Морије".

Вицеканцелар Коглер, шеф странке Зелених је у први мах деловао дезоријентисано. Где је он, да ли је члан владе или опозиције? Да ли се бори против власти или је власти? Да ли носи или руши коалициони споразум?

Тема надилази националне оквире. Пад аустријске владе под притиском миграционе политике би Европљане у целини приближио сценарију "падања граница".

Курц: Европа, континент без чаробног штапића

За сада, аустријска влада остаје стабилна. Курц је коалиционог партнера убедио да ЕУ, Аустрија још мање, нема чаробни штапић за решавање глобалног прекаријата.

Морална димензија случаја Морија остаје међутим подједнако јака као и његове реалне политичке димензије.

Захтеви хуманости налажу евакуацију свих становника кампа Морије, који је, и пре него што је изгорео, био недостојан људског станишта.

Захтеви политике налажу супротно – да Европа не сме да се тако кратковидо помири са признањем да је за Африку и добре делове Азије још једино живот у Европи вредан живота.

Обрачун Твитера против Фејсбука: Јуче је генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес на свом Твитер-налогу затражио да се становници Морије под хитно пребаци на, из контекста је јасно, европско копно.

У исто време, аустријски канцелар Себастијан Курц је на свом Фејсбуку објавио изјаву од седам минута где објашњава зашто Аустрија неће узети никога с Морије – ни жене, ни децу, ни одрасле мушкарце.

Нема ничег посебно новог у ономе што је Курц рекао, нити драматично различитог од оног што многи политичари у Европи приватно мисле, али јавно не би рекли, да не би били оптужени за емотивну хладноћу.

Курц је проблем подигао на глобални ниво. Ужас и беда Морије су били страшни и пре, али ништа гори од ситуација са којима се сусретао кад је као министар спољних послова обилазио избегличке и мигрантске кампове у Ираку, Јордану, Либану, Јерменији, Сомалији, или ромска насеља на Балкану.

Курц: "То су све места где човек има једну једину емоцију - да помогне.

Али што више путујеш светом, све ти је јасније да постоје стотине милиона таквих људи, као што су они из Морије, где се живи у незамисливом сиромаштву.

Свакоме већ свиће да се тај проблем не решава тако да све доведемо овде. Решење је помоћи на лицу места, тамо где живе, пре него што крену на пут и заврше у неком безнадежном избегличком кампу."

Оптужио је новинарску професију - није конкретно спомињао имена, али је јасно да мисли на извештавање које се што иронично, што тачно подводи под збирно име хуманистичке левице - да се бави само медијски спектакуларним догађајима, а прелази преко тихе развојне помоћи угроженим регионима.

Курц: "Аустрија је само у овој години узела 3.700 деце из мигрантских кампова, сто по седмици.

У последњих пет година, Аустрија је прихватила 200.000 миграната и избеглица, што је трећа највиша цифра у Европи.

Већ сада имамо велике изазове у интеграцији. Око 30.000 из те групе је незапослено. У бечким основним и обавезним средњим школама већ 50 одсто деце долази без знања немачког језика."

Без спомињања имена, Курц је још једном оптужио канцеларку Меркел јер је у лето пре пет година једнострано укинула визе за сиријске избеглице и у последици изазвала драстичан "pull-ефекат" и високу коњуктуру кријумчарских банди:

"Сетимо се заједно 2015. На почетку је било неколико хиљада на железничкој станици у Будимпешти, које Мађари нису пуштали даље. Кад су они вишом интервенцијом ипак пропуштени, одмах су следиле десетине хиљада, након тога експресно више од милиона. Наслеђе 2015 је крајња поларизација политике у Европи где год се погледа, егзистенцијална криза ЕУ и, најгоре од свега, увек је долазило још много више људи."

Закључак аустријског канцелара:

"Сада су неки мигранти запалили Морију, вршећи притисак на ЕУ. У овом моменту на десетине хиљада миграната протестује тражећи да их се пребаци у Немачку. Ако попустимо том притиску, рискирамо исту грешку као и 2015.

Јачамо организовани криминал кријумчарења људи. Такав недостојан систем створен 2015 је непомирљив са мојом савести. Оно што хоћемо и можемо је да помогнемо на лицу места, где год да то јесте - у Сирији, Ираку, или Венецуели. Наш коалицијски партнер се слаже с тим."

Конкретни захтеви аустијског канцелара: Тражи се јединствено европско решење, али без "симболике великих геста". Тражи се економска перспектива која ће зауставити миграцију са афричких и азијских простора. Тражи се стриктна заштита европских спољних граница.

Девојчица са шибицама

Одједном, једна од најтужнијих бајки Ханса Кристијана Андерсена, "Девојчица са шибицама" је постала објекат комплексне семитике.

Ко се данас уклапа у метафорику "девојчице са шибицама"?

Јадан и исцрпљен свет из Морије, који је запалио последње што је имао, да би уценио ЕУ да их интегрише у своје социјалне системе?

Зелене странке које игноришу чињеницу да се ЕУ одавно не суочава са конкретним изазовима избегличке кризе, већ са историјским процесом који је ушао у фазу трајања?

Зелени изгледају као да су несвесни да сагоревају економско и друштвено наслеђе читавих генерација Европљана.

Или је можда канцеларка Ангела Меркел Андерсенова "девојчица са шибицама", која се несмотрено игра политичком и друштвеном кохезијом ЕУ?

У сваком случају, нека лагано пироманска импресија се осећа у актуелном ЕУ вођству, не само кад је у питању замрли процес проширења.

Берлин заоштрава тон са Русијом, надајући се победи Бајдена у Америци и помоћи у коначној конфронтацији са Москвом.

Берлин је службено у ЕУ, док неслужбено игра у интересној лиги са Балтиком и Пољском.

Политичаре типа Курца или Орбана, Берлин пре види као нељуде, него као рационалне експоненте политике малих земаља. Берлин и даље омогућава турском председнику Ердогану да "уцењује Европу", како се свако мало чује из аустријске владе.

Немачка се изгледа коначно опоравила од пораза у Другом светском рату.