Хроника једне несреће – шта је остало у Бејруту после ватре и дима

Оно што је остало иза стравичне експлозије у Бејруту су рушевине, 300 хиљада људи без услова за живот, 10.000 без посла и, и даље општа неверица. Уништена лука и кратер дубок 47 метара. Разрушени силоси са резервама пшенице и кукуруза. На улицама града, каже новинар Момир Турудић, познавалац Блиског истока.

"Бес, што се тако нешто уопште десило, који је јачи него пре експлозије. А и пре тога смо видели вишемесечне демонстрације у Либану људи који су незадовољни владом. Безнађе због тога што се чини да је држава потпуно немоћна, чак и да санира последице", каже Турудић.

То за РТС потврђује Мирко Бојовић, продуцент који живи у Бејруту. Сматра да је најстрашније што се сада не дешава много тога и што нема реакције власти. Да би дочарао како сада изгледа центар Бејрута, поручује да замислимо како би било да у Београду на потезу од Кнез Михаилове улице до Славије нема ниједне радње, да ниједан стан није подобан за живот.

"Цело чишћење се обавља на добровољној бази", прича Бојовић. "Они су били фантастични, ми помажемо колико можемо и то је то. Сада се сналазе, где ће да спавају шта ће да једу. Власници ресторана организују спремање хране".

Шта смо све сазнали после трагедије у Бејруту?

Пре свега, сад и лаици знају да постоји хемикалија која се зове амонијум-нитрат, који је већ у прошлости био узрок сличних несрећа. Иако је и терористи користе при изради експлозива, она се тако не класификује. Углавном се користи за израду ђубрива и пољопривредног експлозива. Да би експлодирао, амонијум-нитрат мора да се чува у лошим условима и вероватно, да буде изложен неког иницијалној експлозији. Килограм ове материје једнак је снази 400 грама ТНТ-а.

Милан Милошевић, новинар недељника Време каже да стручњаци кажу да је, у случају да је све експлодирало, то равно четвртини снаге атомске бомбе која је бачена на Хиршиму. 

"Мада неки руски пуковници кажу да можда није све експлодирало, јер да јесте, Бејрут био био избрисан са мапе", додаје он. "У тој експлозији се сударају дивљи капитализам поморске трговине и кризе у једној компликованој земљи каква је Либан", каже Милошевић.

Одисеја "Росуса"

У општем пребацивању кривице које је уследило, сазнали смо и да су надлежне биле лучке власти, које су опет говориле да су слале упозорења и влади и вишим органима, али да није било реакције. Оптуживан је и Хезболах чији чланови тврде да немају ништа с тим јер је лука у хришћанском делу града.

"Када држава почне да тоне, тоне све", каже Момир Турудић. "Раширена корупција, немар, и принцип који је познат нама - лако ћемо. неће нама да се деси. Вероватно је властима то био један од споредних проблема", наводи он.

Несрећа која је задесила Бејрут добија још страшније димензије како испливавају нове информације, попут одисеје брода који је амонијум-нитрат довезао у Либан.

Материја је како пише "Комерсант", произведена у Грузији, и била је намењена фабрици привредног експлозива у Мозамбику. Брод Росус, који га је транспортовао имао је несолидног власника. Већ у Турској дошло је до побуне, јер плате нису биле исплаћене. Затим се зауставио у Пиреју да набави намирнице за пут, али ни тада није било довољно новца. Онда је власник наложио посади да иде у Бејрут и натовари машине које би донеле приход за наставак пута.

"У Бејруту нису могле машине да се натоваре, јер је брод који је мењао заставе и власнике био несолидан и распадао се. Није реновиран 26 година. Онда су лучке власти у Бејруту тражиле паре за услуге, власника није било, настала је агонија која је трајала 10 месеци. Капетан брода је упозправао да брод може да експлодира. Њих су у руској и украјинској штампи називали таоцима на плутајућој бомби", прича Милан Милошевић.

Уз још сличних компликација и посади и капетану је дозвољено да се искрцају у лето 2014. а материја је смештена у лучко скалдиште где је био 6 година. Истрошени брод је у међувремену потонуо у северном делу луке. Остало је познато. За овакве трагедије не постоји добар тренутак, али гори није могао да буде. У Либану је хиперинфлација, ММФ и либанске власти никако да се договоре око пакета помоћи, цене се мењају скоро сваког дана.

"У тренутку експлозије, то је земља на коленима", каже Милан Милошевић. "Либанска фунта је пропала, у земљи је милион сиријских избеглица, нестаје струја  и вода, а то је богата земља, најобразованијих људи. Неки су је звали Швајцарском", каже Милошевић.

Дописник Индепендента Роберт Фиск описује то чудо од земље која им сјајну историју, људе, али не може да обезбеди безбедност, воду и струју".

Иако је 19 особа из лучких власти ухапшено, то за гневне Либанце није било довољно. Уследили су протести против владе, њена оставка и понуда да се одрже превремени избори.

"Људи желе промену, али нико није убеђен да је то то", прича Мирко Бојовић. "Неповерење у политички естаблишмент је толико велико, да се ово чини као неки политички трик којим се купује време које не постоји. Нисам сигуран да је било ко задовољан, они не желе да гледају исте људуе 30 година на истим местима", наводи Бојовић.

Међународна помоћ - тресла се гора.....

У Либану постоји 18 верских група које живе у политичкој равнотежи од 1943, обновљеној после грађанског рата који је трајао од 1975. до 1990. Бејрут је, подсећа Милан Милошевић, током распада Југославије представљао пример који не би смео да се понови.

"Сада је социјална експлозија снажнија од ове која је разорила пола града. Против ове владе вичу сви, и питање је да ли ће из тога изаћи нешто ново или нови хаос, као у Либији", каже Милошевић.

Све се ово дешава у јеку пандемије коронавируса, који је једнако неумољив у Либану као и у остатку света. После експлозије, болнице су морале додатно да се напрегну како би збринуле повређене. Пре два дана у Либану је било 250 нових случајева заразе, јуче 393. Мирко Бојовић прича да су болнице препуне, неке су потпуно уништене у експлозији, па су у том тренутку сви људи били заједно "на гомили без заштитних средстава".

Либану је цео свет упутио саосећање после трагедије, почела је да пристиже хуманитарна помоћ, а француски председник Макрон је решио да оде у Бејрут. На позив за помоћ Либану на међународној донаторској конеференцији многи су се одазвали, али је на крају подршка ипак била танка. Штета је 15 милијарди долара а путем донаторске конференције обезбеђено је 280 милиона.

"То је кап у мору", каже Момир Турудић. "Сваки цент је наравно, драгоцен, али бојим се да ће после овога Либан и Бејрут бити заборављени првом приликом кад се деси нешто теже. Свака земља у пандемији гледа смо своје интересе, што Либану отежава положај", каже Турудић.

Новинар Индипендента Роберт Фиск каже да је тренутно на делу западни умор од саосећања према патњама Блиског истока. Постојећа економска криза и недостатак помоћи могли би да изазову неку експлозију друге врсте.