Како "природно право" на одгајање деце иде на руку злостављачима у Немачкој

Сексуално злостављање деце је тешко кривично дело. И свеједно - број случајева у Немачкој застрашујуће расте. Како је то могуће у земљи у којој се државне службе брину за добробит деце?

Након што је немачка полиција поновно разоткрила мрежу професионално организованог сексуалног злостављања деце, шок је био велики. У једном викенд-насељу у Минстеру децу су годинама брутално силовали, та недела снимали и онда продавали на даркнету.

Мајка главног осумњиченог, васпитачица у једном вртићу, очигледно је знала шта се догађало. Кућица у том насељу је њена.

Случај из Минстерa није усамљен. У Немачкој се открива све више мрежа које се баве дечјом порнографијом. Судећи по криминалистичкој статистици, полиција је у 2019. обрадила више од 12.000 случајева, 65 одсто више него у 2018. За девет одсто је порастао и број случајева сексуалног злостављања деце - на укупно 15.900 случајева.

Све бруталније, све више случајева?

Шта је разлог пораста броја регистрованих злостављања? Чињеница да полиција открива више случајева него раније? Или се данас заиста деца више злостављају него пре?

Полиција је, што се тиче истражних поступака, много опремљенија него у прошлости. Капацитети су већи и у савезној покрајини Северној Рајни Вестфалији, у којој се и налази град Минстер.

С друге стране, у доба интернета много је једноставније продати порнографски материјал. Потражња расте. Трговина тим материјалом је постала "велико тржиште, права индустрија", како је рекла шефица Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Анегрет Крамп-Каренбауер.

Она за почетак предлаже пооштравање кривичних закона. За сексуално злостављање у Немачкој у тешким случајевима починиоцима прети затворска казна до максимално 15 година.

Истовремено, људи који гледају филмове или фотографије са сценама злостављања не морају да страхују од ригорозних санкција. "Не може обична крађа у продавници да се кажњава оштрије него кад неко набави материјал с дечијом порнографијом", критикује Крамп-Каренбауер.

Држава мора да буде активнија

Ипак, кривично законодавство је само један аспект кад је реч о спречавању сексуалног злостављања.

Много је важније већ у раној фази заштитити децу од починилаца. Често су то особе из непосредне близине: очеви, стричеви, ујаци, пријатељи породице. То се дешава понекад чак и уз помоћ мајки, а понекад се догоди да оне ништа не предузимају.

Како то препознати и спречити? То је примарно задатак више од 560 лолакних канцеларија за младе у Немачкој.

Оне морају да се активирају не само када посумњају у сексуално злостављање, већ и кад закључе да постоји опасност од насиља односно занемаривања деце. Према наводима Савезног уреда за статистику, у 2018. је то био случај код око 50.400 деце. То је десет одсто више него годину дана раније.

"Мајстори обмане"

Међутим, људи који су ангажовани у канцеларијама за младе не могу тако једноставно да препознају да се ради о злостављању. "Често недостају препознатљиве индиције које упућују на сексуално насиље", каже савезни повереник за питања сексуалног злостављања деце Јоханес-Вилхелм Рериг:

"Деца и особе из њиховог окружења које знају за злостављање, често се налазе под великим притиском да о свему томе ћуте. А и злостављачи су мајстори обмане. Они се свим силама труде да њихово окружење ништа не сазна, односно да не буду откривени."

Па чак и у случају да се посумња у злостављање, у Немачкој није тако лако "извући" дете из неке породице, привремено или трајно.

"С обзиром на искуства периода националсоцијализма, у нашем Уставу се наводи да су нега и одгајање деце природно право родитеља", објашњава Ханс-Јирген Шимке, пензионисани професор права са Универзитета у Минстеру.

Он је стручњак за права деце и напомиње да држава није "позајмила" родитељима право на одгајање њихове деце, већ да се ради о једном од људских права: "Ту држава нема шта да се меша."

Специфичност Немачке

То је специфичност, јединствена и у међународним оквирима. "У САД, рецимо, родитељи то право немају. Они су ту много прагматичнији. Већ кад неко тамо остави своју децу насамо или не пази на њих на игралишту, постоји могућност да се ти људи казне", каже проф. Шимке за Дojче веле.

"У Данској децу од самог рођења прате и породичне болничарке које, наравно, интензивно прате и понашање родитеља, од самог рођења детета."

И у Француској је однос државе и родитеља сасвим другачији: "Они то зову одрастање у јавној одговорности, а не приватној одговорности."

Према подацима Савезног уреда за статистику, у Немачкој је у 2018. око 175.000 деце живело у домовима или у хранитељским породицама. Службе за бригу о деци могу да затраже да се малолетник пребаци у хранитељску породицу, али одлуку на крају доноси суд за породично право. А право родитеља тамо често има већу тежину од потенцијалне угрожености детета.

"Судије морају да пронађу разлоге како би родитељима одузели старатељство над децом, а судови су склони да верују мајкама када кажу да се брину око своје деце и да им желе све најбоље", прича из сопственог искуства правник Шимке. Он је наиме дуги низ година био председник Удружења за заштиту деце у Северној Рајни Вестфалији.

Препорука и одлука

Канцеларије за бригу о младима и деци у великом броју случајева годинама сарађују с неком породицом и врло добро знају што се у њој догађа.

"А онда, кад се дође пред суд, родитељи су добро припремљени и у пратњи адвоката. И онда вам судија каже: Па шта ви у ствари хоћете то су баш фини људи", описује Шимке.

"Највећи проблем је то што су судије често неискусне и не познају баш све бездане људске егзистенције."

Тако је очигледно било и у случају педофилске мреже у Минстеру. Државна служба за младе хтела је да се мајци одузме старатељство зато што је њен животни партнер "упао у око" властима због поседовања и дистрибуције порнографских садржаја.

С обзиром на то да тај човек више није становао са њом, суд није сматрао да би дете требало "извући" из породице, а родитељима одузети право на старатељство.

Превише посла, премало капацитета

Држави су везане руке ако суд донесе пресуду која се коси с препоруком канцеларије за младе.

Канцеларија додуше може да поднесе жалбу и покуша да случај пребаци на вишу инстанцу, али све је то много драгоценог времена током којег дете и даље живи у кругу породице.

С обзиром на бројне случајеве око којих се брину сарадници канцеларија за младе, они обично немају времена за пробијање кроз правосудни лавиринт.

Сувише мало службеника и хронична "претрпаност" послом који морају да обављају, доводе у многим случајевима и до тога да деца на крају постану жртве насиља у породици или да буду занемарена.

Заштита података = заштита починилаца?

Политичари и повереници за заштиту деце зато апелују на друштво, на обичне људе, да пажљивије прати шта се догађа у њиховом окружењу и да у случају било какве сумње информишу државне институције или организације за помоћ деци.

Шефица ЦДУ Анегрет Крамп-Каренбауер инсистира и на реформи закона о заштити података. Дистрибуција дечје порнографије на интернету најефикасније може да се сузбије уз помоћ приступа телекомуникационим подацима, наводи она:

"Знам да је тема превентивног чувања података врло склизак правни терен. Али ако постоји нешто о чему је апсолутно оправдано говорити да је заштита података уствари заштита починилаца, онда је то дечија порнографија."