Како је Запад изгубио све битке након победе у Хладном рату

Ништа људска врста тако не мрзи као објаву да нема алтернативе. Религије античке Грчке и Рима, хришћанство три канона – сви су ти моћни етички системи са добрим разлогом оставили могућност слободног избора.

Кад се данас каже да универзализам Запада пропада, проблем је, до извесне мере, антрополошки. Пропада све – али то је слаба утеха за либералне снаге широм света, које су наступале са уверењем моралне супериорности. 

"Либерално" се у књизи Крастева и Хомса углавном односи на идејни пакет развијен у етапама из Доба просветитељства а не на такозвани казино-капитализам неолиберализма, иако аутори признају да су се од последње деценије прошлог века те две линије поклопиле.

Предаторски финансијски систем неолиберализма је такође један од разлога слома либерализма, али га опет не објашњава у потпуности. Да се Запад сломио под притиском унутрашње структурне неједнакости, то би у преокретању парадигме значило да су нови самосвесни алиберални системи као они у Русији, Кини, Мађарској, Пољској и другде створили моралније концепте социјалне и економске правде – а нису.

Ни антропологија ни економија, ни праведнији концепти једнакости и партиципације нису дошли главе западном универзализму већ његова ароганција и хипокризија, његова дрскост у лажи изговорене у херојској пози моралног победника.

"Универзализам је партикуларизам Запада" 

Либерални универзализам је био готов оног тренутка кад је руски председник Путин у ироничној мимикрији "подигао огледало" да се Запад огледа у њему.

Овако аутори објашњавају методу "огледала" коју је Путин први пут најавио тачно пре 13 година, на Минхенској безбедносној конференцији 10. 2. 2007. и у даљем поступку развио до савршенства.

"Док су свету надмено држали лекцију о људским правима, демократији и другим узвишеним вредностима, западни лидери су све време спроводили себичне геополитичке интересе властитих земаља. Раскринкати тако бесрамно заступање удвојених аршина постало је Путинова опсесија. (...) По њему, постхладноратовско Доба имитације је у сушитини Доба западне хипокризије. Такозвани 'либерални међународни поредак' није био несебични покушај моралног преуређења света, већ пројекција америчке воље да доминира светом. (...) Експанзију властите сфере утицаја САД су камуфлирале као ширење граница слободе. Оно што је Запад славио као демократске револуције у ствари су били државни удари под спонзорством Запада."

Минхенска безбедносна конференција ужива статус неформалне светске владе. Она је тржиште идеја са амбицијом експанзије, место где се повлачи граница између различитих политичких концепата, излог добрих намера политичког Запада, простор где се тестирају лојалности.

Русија се до Путиновог говора 2007. сматрала "лојалном", у смислу да заједно са земљама источне и централне Европе, заједно са Балканом, седи у истом броду као и Запад, правећи код себе мале реплике либералног западног модела. Наравно да није била, али у тој фази постхладноратовског развоја је Запад био задовољан фасадом руске неосетљивости на понижења.

То је разлог да аутори "Угаслог светла" доста простора посвећују Путиновом минхенском говору од пре 13 година и шоку који је он оставио на публику: "Путин је своје безразложно уображене слушаоце информисао да се између Истока и Запада управо подиже нова барикада. Седећи једно поред другог у првом реду, немачка канцеларка Ангела Меркел је гледала запањено, директор ЦИА Роберт Гејтс посрамљено, а сенатор Џон Макејн бесно."

Путинов минхенски говор (2007) су западни лидери више схватили у контексту "како се усуђује", него као претећу молбу да покажу више сензибилитета према непредвиђеним консеквенцама властите политике. Само годину дана касније, Запад је једнострано признао самосталност Косова и тиме створио "застрашујући преседан који ће демонтирати читав систем међународног права, не само из последњих деценија већ онај који је развијан вековима" (Путинов говор из фебруара 2008).

Интервенција у Грузији за бомбардовање Србије. Крим за Косово. Сирија за Ирак, Авганистан и Либију. Подршка Венецуели у америчком суседству, за ширење НАТО алијансе у руском суседству. Мешање у америчке изборе 2016. "не са стратешком, већ са осветничком намером" – да Америка коначно схвати како је то кад се неко њој меша у унутрашње ствари.

Русија и даље имитира Запад, као што је то чинила после распада у децембру 1991. године, "само се у међувремену пребацила са симулације западне демократије на пародирање америчког међународног авантуризма".

Путиново "огледало" спроводи симулацију као ругање. Москва данас "не сања о томе да уђе у Варшаву или да освоји Ригу, напротив, руска политика је израз агресивног изолационизма, покушај да се консолидује властити цивилизацијски простор".

"Будућност је јуче била боља"

Руси се, у ствари, бране!

Оно што је за неке аналитичаре у Европи јасно барем од Путиновог историјског говора у Минхену 2007. године, оно што се емпатичнијем свету чини као откривање топле воде – то америчким и западним стратезима, медијским коментаторима, "дубоким државама" из сенке тек треба саопштити.

У томе је "шок" који читалац осећа након књиге Крастева и Холмса. Она је написана за западну публику, написали су је један бугарски аутор који живи у Бечу и већ је дуго део интелектуалног Запада и један професор са Њујоршког универзитета (NYU), са намером да Западу објасне зашто се "светло либерализма" угасило широм света.

Чак и на самом Западу, у Трамповој Америци. Јер од кад Путин имитира Америку, Трамп имитира Путинову Русију.

Крастев и Холмс нису непријатељи Запада, напротив, њима срце крвари због оног што се догађа, али свеједно пишу интелектуално поштену књигу, у којој тврде да је идеја просветљености и слободе у западној интерпретацији последње три деценије постала идеологија дрске хипокризије.

Либерална идеја рођена у Доба просвећености остала је данас без куће, кућишта и домовине. Колико мора да су ствари лоше кад Немци почну да личе на последњи бастион изворно племените либералне идеје?

Совјетски Савез се распао преко ноћи, без испаљеног метка, без непријатељске војске која је стајала спремна под оружјем на његовим границама. Аутори цитирају изјаву најмлађег сина кинеског лидера Денг Сјаопинга (Њујорк тајмс, 18. 12. 2018), како је "тата увек говорио да је Горбачов идиот". Некадашња нуклеарна суперсила, пословично неповерљива земља која је добар део Европе држала у идеолошком заточеништву, Русија се преко ноћи се отворила и пустила Запад у свој меки трбух.

Да ли су то учинили из снаге или слабости је небитно. Чињеница је да су Руси 1989–1991. могли да запале Европу, пре него што и сами нестану у том пожару.

Могли су, али нису. Из те историјски ексклузивне епизоде, Запад је извео закључак линеарног развоја – да се совјетска империја није распала зато што је један руски лидер одлучио да је време да Русија након векова неповерења пружи руку Западу, већ зато што је либерална демократија глобално победила.

Сада се Запад распада, такође у властитој режији и одговорности, али за разлику од Русије, после много испаљених метака у име ширења морално супериорне истине. Либерална демократија је постала либ-дем, травестија историјског смисла.

Пропаст западног либералног модела је имао увертиру у књизи Френсиса Фукујаме "Крај историје". Пад Гвоздене завесе и распад Совјетског Савеза 1989–1991, Фукујама је интерпретирао као кулминацију историјског духа у Хегеловом смислу.

Западна либерална демократија се представила као крајња тачка у идеолошкој еволуцији људске врсте. Као некад раније фашизам, па комунизам, либ-дем је постала нова политичка религија.

Као што је Прокрустова постеља комунизма некад сакатила људе и друштва, тако је и либ-дем почела да врши ментална и физичка насиља – декларативно у име вишег добра, реално у име западног партикуларизма.

Крај Доба имитације

Погавље о Русији је друго у композицији књиге, али овде је добило проминентно место јер је однос Запада са Русијом критична тачка која је коначно преокренула парадигму о моралној звезди Запада.

У првом делу аутори обрађују примере из источне и централне Европе, пре свега Мађарску и Пољску, у општим цртама читаву Вишеградску групу. У трећем делу се баве Трамповом алибералном и антилибералном Америком, односно чињеницом да се пре Трамп "орбанизовао" него што се Орбан американизовао.

У четвртом и последњем делу се кратко, али врло сигурном руком, баве случајем Кине, капиталистичке привреде под менаџментом комунистичке партије. Страх да ће Кина идеолошки поплавити свет је бесмислен, тврде аутори. Кина одавно не извози никакву идеологију, а још мање своју културу која од "имитатора" захтева нереално високи степен адаптабилности.

Ништа од идеологије Кина не извози, ни као Мао Цедунг некада, ни као Совјети својевремено, ни као Запад данас – она напросто прави послове где може.

Док Запад уредује глобално, док Руси пародирају Запад, док Запад имитира Русе – Кина у идеолошкој заветрини води бизнис бизниса.

Кина више не клонира већ кешира. У свету у коме би сви личили на Кину, Кина се не би осећала добро, закључују аутори кратко поглавље о "кинеској опасности".

"Данас су Европљани Индијанци"

Године 1989. завршава се Хладни рат и почиње Доба имитације. Тридесет година је свет стајао под императивом Западног политичког модела, пре него што је успон Кине означио крај "императива имитације".

Као категоријални апарат аутори развијају три имитативна модела: конвертирање – симулација – позајмљивање.

Земље иза бивше Гвоздене завесе су имитирале циљеве и средства либералне демократије, те из конзервативног социјалног стандарда какав су имале пре (наметнутог) комунизма "конвертирале" у либерализам. Комунистичка ортодоксија је замењена либералном ортодоксијом.

Руси су до 2011-12. године симулирали фасаду либералне демократије. Кинези су позајмљивали само средства либералне демократије, то јест њену технолошку снагу.

Са кримским случајем, Руси су напустили модел симулације и прешли на технику огледала.

Орбан у Мађарској и Качински у Пољској су одбацили либерални конвертизам зато што је он отварао њихове нације и у комбинацији са неповољном демографијом их потенцијално брисао са мапе живих култура. "У данашњој ситуацији, ми смо Индијанци", цитирају аутори Орбанову изјаву у време кад је Меркелова 2015/16. присиљавала Европљане на политику неограничене исламске миграције.

На све то је дошао моменат да је онај Запад на који су такозвани "нови Европљани конвертирали 1989" убрзо престао да личи на самог себе и од конзервативног друштва либералних идеала постао мулти-култи хорор без религије, нације, породице и пола. Неке европске нације напросто нису спремне на тај тип промена, питање да ли ће икада и бити, поготово ако им се остави избор.

Куда вози овај воз?

Немци су се интегрисали у анационалну либералну демократију зато што су веровали да су се коначно, након два страшна рата, нашли на победничкој страни. За оног ко познаје немачку историју, то је отприлике као да су добили на лутрији!

Али сада, са актуелним развојем, Немцима опет почиње да се чини да седе у кривом возу. 

Ако је Запад, ако је Америка под Трампом, сада и још наредне четири године, дигла руке од моралног императива либерализма за све, немачке политичке елите ће бити прве да притисну аларм.

Управо тако треба схватити говор председника Штајнмајера јуче на Минхенској конференцији, кад је критиковао немоћ Запада да одржи морални ниво властитих идеала и оштар одговор који је добио од америчког министра спољних послова Мајка Помпеа. Увек постоје људи "који све виде црно", каже Помпео о колебљивим савезницима типа Штајнмајер. 

Штавише, Помпео је позвао Запад да збије редове и организује се против "агресивног наступа Русије, Кине и Ирана".

Укратко, читава Минхенска конференција прошла два дана као да је изашла директно из књиге Крастева и Холмса; као да је та књига била сценарио за оно што се јуче и прекјуче одвијало на баварској позорници.

"Угасло светло" је страховито важна, лаким језиком написана књига, која сецира аутодемонтажу Запада и његову трансформацију у још тамнију варијанту самог себе. Било би добро да што пре пронађе издавача у Србији.