Истанбул град са хиљаду лица

Преко моста који у утроби има на десетине ресторанчића, прећи ћу Златни рог. То је залив, налик речном ушћу или фјорду. Иза леђа ми остаје историјско језгро Цариграда, а испред мене, преко штапова пецароша на брду видим кулу, коју су озидали Млечани, а када су их Византијци протерали, јер су подржавали крсташе, обновили су је Ђеновљани. Тровачке колоније Европљана су имале заштићен статус.

Галата

Одавде је преко воде разапињан тешки ланац који није дозвољавао освајачима да својим лађама зађу у залив. Кула Галата, према којој се од моста пењу уске уличице са шармантним кафеима, продавницама музичких инструмената и галеријама, представља онај Истанбул у који се најлакше заљубити. Грци су тај крај звали Перан ен Сyкаис – поље смокава с друге стране, па се цела колонија звала Пера.

Једни кажу да име Галата потиче од грчке речи за млеко – галактос. Италијанска реч „калата“ значи спуст, понекад и степенице. Има их који у корену речи препознају Гале, келтске ратнике који су овуда протутњали за Анадолију.

Како год, када се попнете млечним степеницама знаћете да је европска душа Истанбула уствари на овој страни Златног рога. На дугом гребену овог истанбулског брда настао је пешачки булевар Истиклал чадеси – у којем ће се путник наћи усред најлепших европских метропола. Мешавина Милана, Лисабона, Париза и Беча, оно најбоље од тих градова је обједињено у модернистичку вољу турског грађанства из 19. века. Кафе „Урбан“ у близини гимназије Галатасарај је једно од најлепших места на којима сам уживао у капучину и невероватном тирамисуу.

Лађе на Таксиму

На тргу Таксим сетио сам се како је српски јаничар Константин Михаиловић у Јаничаревим успоменама или Турским хроникама, како његова сећања називају Пољаци, описао ово место на којем се налазим. Он је, пре него што ће на силу постати јаничар, као војник османских вазалних трупа Деспота Ђурађа учестваовао у освајању Константинопоља, и оставио је сведочење о томе како управо у близини Таксима, султанови бродови плове уз брдо да би се са друге стране спустили у воду Златног рога.

„Уз брег је ископан канал, обложен трупцима, дебело премазаним машћу. А осим тога сваки брод је био снабдевен одговарајућим једрима. Када су једра подигнута, свих тридесет бродова су један за другим као по води клизили по лоју, махало се заставама, ударало у бубњеве, пуцали су топови“, бележи Михаиловић.

Тако је султан тог лета господњег 1453. године заобишао тешке ланце преко залива и показао гвоздену вољу да уђе у град.

На тргу ветар дува јаче него у околним улицама. Радње са обућом – Турска има сјајну понуду свега што се израђује од коже – и кафеи нуде заклон. Не могу, а да овде не замислим антивладине демонстрације. Ако се Турци буне, онда дођу на ово место. Овде су падале мртве главе, као у првомајским демонстрацијама 1977. И у оним из 2013. године. Све више разумем зашто Истанбул не може да се уклопи ни у један калуп владајућих пројеката. Он је неодољиво свој. И када је, како каже Памук склон да hüzün, сету, жал, карасевдах, претвори у свој идентитет. И када је еуфоричан. Град контраста, у којем се супротности додирују – богатство и сиромаштво, старо и ново, Европа и Азија.

Музеј невиности

У сумрак силазим према Босфору. Падина је прошарана стрмим уличицама са антикварницама и кафеима. Стижем до зграде у којој је смештен „Музеј невиности“, ваљда једини музеј на свету који је уређен по једном роману. Орхан Памук је својој трагичној љубавној причи посветио много стотина страница. Али када је добио Нобелову награду онда су се странице романа матерјализовале у зграду пред којом стојим. Касно је да уђем, затворено је. Други пут.

Истамбулски провод као у свим метрополама почиње касно навече и завршава се у јутарњим сатима. Четврти које препоручују су заиста атрактивне. Али ја сам обишао и једну коју баш и не препоручују. Тамо су кафане биле најлуђе и музика најбоља. Кумкапи. Некада јерменска и грчка четврт, сада углавном насељена Курдима. Трагична историја, погроми и прогони, све то се заборави када кларинет зацвили, када се мирис белог лука прженог на маслиновом уљу помеша са сланим ваздухом са Босфора, када крене надгорњавање музичара из једног, другог, трећег локала. Ракија се овде сипа немилице. Овде се слави живот, управо зато јер почива на трагици и расулу.

Бундева и мед

Следећи дан цуњам између 4.000 радњи на Капали чаршији – у праву је ко оно „капали“ повезује са капом – пијаца је наткривена и представља град у граду. Ко има живце за ценкање може у том задовољству да проведе дане и дане. Турска кожа је врхунска, а дизајнери не заостају за европским. Пијаца изгледа као оријентална бајка и све светлуца и блиста.

Истанбулска кухиња је прича за себе. Као и у архитектури, и у кулинарству је Империја усисала све што јој је претходило и што је покорила, па је од тога направила синтезу.

Једна од атракција је Нусретов реторан. „НусрЕт“ – курдски дечак је прошао пут од дна до апсолутног глобалног мејнстрима, са својим ресторанима у којима он на крају долази за сто и карактеристичним покретом у којем има страсти и пренемагања соли храну с велике висине. Једнако укусну храну у граду можете уживати по много повољнијој цени, ако вам интернационално позирање које је део доласка у Нусретове ресторане није нарочито важно.

Чудесна је роштиљска риба у ресторанчићима на рибљој пијаци код Улице Истиклал, или у самом мосту Галата. С тим што вам се  може десити да таман кад загризете своју сјајно спремљену рибу, испред терасе на којој уживате у погледу навише крене кофа морске воде на ужету – неки рибар на горњој платформи хоће да полије свој улов. Роштиљско месо свих врста, чорбе, сомуни, или јела за која никада нисте чули, а миришу добро. У самом центру скоро сви угоститељи говоре руски, а добар број њих и српски. Процењује се да неколико милиона људи има јужнословенске, балканске корене.

Истанбулски слаткиши су заводљиви, не зна се да ли је већи ужитак да их човек гледа или да их проба. Ипак, сам врх је у мом сећању убедљиво освојило парче бундеве спремљено на меду и којечему, у кафеу иза Сулејманије.

Бекрије и дервиши

Хроничари кажу да је Синан-паша звани Хоџа био учитељ и тутор будућег султана Мехмеда Другог, освајача Цариграда. Када је султану умро омиљени син Мустафа, једини који се усудио да му ту вест саопшти био је Хоџа-паша. Тај човек од султановог поверења је пре пола миленијума подигао хамам, турско купатило, надомак Златног рога. Тај хамам је од 2008. једно од најпознатијих места у Истанбулу – Културни центар „Хоџа-паша“. Усред сплета уличица у којима су за туристе са обе стране постављени столови, а гласни конобари врбују муштерије, тихује место посвећено Румију и његовом учењу. Претпоследњу ноћ сам отишао баш ту, у бивши хамам надомак железничке станице Сиркечи, некада последње станице Оријент експреса и полазне станице за милионе турских гастрабајтера ка западу.

Сема је ритуални дервишки плес праћен музиком на оригиналним инструментима. Нагара – пар бубњева, персијског порекла, али много старијих корена, и неј, фрула од трске која се употребљавала још у Месопотамији, те вишегласно певање, учинили су да нас прекрије плашт од радосно-сетне музике.

Схватио сам те вечери зашто дервиши звук неја и уопште своју музику називају „продуженим дахом Бога“. Када шеих положи црвено крзно у центар круга, то је центар света. Након молитве дервиши одбаце црне одоре које симболизују смрт и у светлим одорама почињу своје ротационе покрете. У игри мевлевије десни длан отварају небесима, а левим, који је окренут ка земљи, спуштају божју љубав међу људе. Игру дервиша памтим као доживљај због којег сам најјасније био срећан да сам то вече баш ту, на том месту, у том граду, на воденој напрслини међу континентима. Од Синан-пашиног хамама до благајске Текије извио се лук суфијске чежње. Ја сам га те вечери заиста осетио.

Трезвени Орхан Памук опомиње све који подлежу чарима његовог града, па и мене: „Ако нам се град чини лепим или магичним, и живот треба да нам је такав“. Знам да је живот овде, као и на другим местима, за милионе мука и борба. Али ми би смо, поучени примером суфија, могли и у свакодневици и на путовањима да сакупљамо овакве призоре – нека нам светле кроз живот, као колекција тренутака у којима се наше постојање успиње до свог најбољег потенцијала – лепоте и љубави.

Неиспричане приче

Иначе, нисам стигао да испричам много тога.

Око пијаца сам виђао праве хамале, носаче који су по брдовитим махалама теглили терет на колицима. Мени је пред очи искрсао лик из давнашње обавезне лектире – носач Самуел из приче Исака Самоковлије. У Истанбулу хамали имају и свој споменик. Са једним од носача, човеком живих очију и чекињасте браде попричао сам као са најрођенијим, док смо чекали да пређемо улицу. Он са својим колицима, ја са својим кесама. Више не знам на којем смо језику причали. Потапшали смо један другог по рамену и отишли свако за својом судбином.

Понекад су ме нервирале ствари које ме нервирају у Београду, гужва, гласно довикивање. Чак сам видео и како су једном надомак неке радње код Капали чаршије севнуле песнице. Одушевљавале су ме ствари које су ме одушевљавале на лесковачкој пијаци, у сарајевским ашчиницама или на савским сплавовима. Разумео сам без речи када су покушали да ме преваре. Преваранти би одмах разумели да сам разумео и враћали би уредно кусур. АПП – ако прође-прође је и овде најдубља улична филозофија. Али сам разумео и када су били великодушни. „Сербистан? Оур бродерс!“, каже газда локала који има џенетску башту наслоњену на византијске рушевине. Изгледа као један од ликова из Кустуричиних филмова. Или као председник месне заједнице у балканској недођији, тај мој брат.

Нисам до сада описао ни Музеј исламске уметности на главном тргу – некадашњем хиподрому. Музеј је једном био резиденција несрећног Ибрахим-паше Паргалије, о којем сам своједобно размишљао на далекој јонској обали, у његовој родној Парги.

Град постаје чежња

Толико много финих, кратких сусрета, понеко варничење и смех. Истанбул смо препешачили уздуж и попреко. Излет бродом испод мостова који спајају Европу и Азију, и чуђење, да град и после сат времена пловидбе са обе стране мореуза – не престаје. Грчки конобар који нам у чувеном ресторану на Мисирли чаршији, где је залазио још Ататурк, каже да се алкохол у ствари не точи, али дискретно пита да ли хоћемо бело или црно вино. Па нам онда донесе велике порцуланске шоље са одличним турским белим вином, намигне и каже: „Чај!“.

Или Низаметин Савукдуран – трговац теписима код Али-пашине медресе, лик као из сликовнице. Широк осмех, весела ћуд. Чај који сам попио код њега у радњи – каже да је од араратских јабука – улепшао ми је дан и подмазао посао. Сазнао сам да је више пута био у Београду, те да је банчио у „Три шешира“. Понудио ми је тепих из Коње – места у којем је Руми 17. децембра 1273. године умирући захтевао да му на сахрани свира музика јер је то „Ноћ венчања“ душе са Створитељем. Понудио ми је, дакле, тепих из Коње, чије су шаре за мене биле Румијеве партитуре, и то за цену коју нисам могао да одбијем. Под условом да веселог Низаметина, кад дође у Београд, позовем на Скадарлију.

Низаметинов летећи тепих

Када се авион одлепио од писте аеродрома на азијској страни – названог по усвојеној кћери Кемала Ататурка и првој жени на свету која је била борбени пилот – Сабиха Гокчен – помислио сам да Низаметинов тепих заиста лети, и да ту чињеницу нико више неће моћи да оспори. Сада, када га гледам на паркету једног стана на Бановом брду знам да овакав раскошни сувенир није успомена већ опомена – видео си само неколико од хиљаду лица једног од најфасцинантнијих градова света. Потребно ти је било Хикметових хиљаду очију у тих пет густих дана. А имао си само ова своја два. Дакле, мораћеш опет тамо. Еис тḕн пóлин - у град - као што каже грчки корен речи Истанбул. Као да других градова и нема.

„У Стамболу ће свако пронаћи оно што је у њега донео“, упозорио ме једном Хаџем у Сарајеву. Шта сам ја донео у овај град? Можда потајно очекивање да ће тај сусрет бити један од повратака кући? И заиста, када сам одлазио, осетио сам убод туге, као да се растајем од нечега што ми је блиско. У Истанбул сам донео чежњу, из њега је износим многоструко увећану.

Истанбул је у мени, то већ слутим, као и Лисабон, произвео трајну потребу да му се враћам. Можда и зато јер су фадо, hüsüm и севдалијски жал, аспекти једне те исте прамелодије која изазива радост и тугу у исти мах. Постоје места на којима смо свеснији да смо мали и смртни, али нас она, баш због тога присиљавају да се главачке бацимо у запенушани живот. Места која су раскошни вртлози тог живота, стецишта епоха, крајности. Она путницима не дозвољавају да буду пуки сведоци откуцавања унутрашњег сата, она намернике напросто усисају. Истанбул је такво место .