Непроменљиве границе се разболеле у Бечу

"Шта је Украјина? Само гранично подручје где се нешто увек мења између Русије и средње Европе", изјављује нова министарка спољних послова Аустрије Карин Кнајсл у првом службеном интервјуу за аустријске медије. Шта је Каталонија? То су само регионални избори, поручио је Брисел пре два дана, "то се нас не тиче", сумира немачки "Шпигел" став ЕУ према сепаратистичкој кризи у Шпанији.

Границе у Европи су се пробудиле и одбијају да се помире са политичким аксиомом из 1945. да "нема промене граница".

Границе су то што јесу, једном заувек. Европи је та илузија била толико драга да је спремно игнорисала последице распада Југославије и Совјетског Савеза по међународни државно-правни поредак.

У то име је потегнута психолошка компензација да се Југославија није распала, већ се, за ту прилику недвосмислено проглашена конфедерацијом, разишла по "унутрашњим државним границама". Сличан психолошки механизам, али са много више воље, страсти и лоше прикривене сатисфакције примењен је и на Совјетском Савезу.

Службено, то за ЕУ нису биле промене граница, само потврда мудре одлуке из 1945. о непроменљивости граница.

Након што су границе Србије у процесу дисолуције "југословенске конфедерације" третиране као праве државне границе, њима је у следећем кораку враћен статус конфедералних, па је тако од провинције Косова створена најпре "југословенска република Косово", а од ње самостална држава.

За ЕУ то и даље није била промена граница, само потврда мудре одлуке из 1945. о непроменљивости граница.

Са проглашењем самосталности Косова, ЕУ се нашла на врхунцу владавине политичке коректности, одједном пуна самосвести у стечену способност за регулисање међународних криза по методи да није битно шта се догађа, није важно шта се ради, док се за то нађе лепо име.

Пословица "није важно како ме зовеш, само немој да ме разбијеш" постала је "дај ми лепо име, па ме разбиј".

У двадесет и први век је Европа непромењених граница ушла на таласу флексибилне државно-правне лингвистике – "кажи шта ти треба и нађи му достојанствено име". 

Европско буђење граница

Иако се границе већ скоро три деценије шетају по Европи, Европска унија тврди да то није приметила пре 2014. године. Тек се са Кримом једна граница пробудила, развезала корсет из 1945. и померила се, изазивајући дипломатски скандал у Европи добрих намера и хуманистичких вредности.

Моментално је на делу невероватна ситуација да управо Аустрија, која не спада ни у највеће, ни најутицајније, нити објективно најсмелије европске земље, одједном почиње да руши кулу политичке коректности у коју се Унија забарикадирала од пропасти Југославије и Совјетског Савеза.

Коалициони документ Народне и Слободарске партије експлицитно предвиђа да ће аустријска влада радити "на ублажавању, до укидања санкција Москви". Шта то конкретно значи?

Шефица аустријске дипломатије Карин Кнајсл (Пресе, 23. 12): "Цитираћу доброг старог Бизмарка, поред Гледстона једног од очева реалне политике, према коме је географија једина константа историје. Шта је уопште Украјина? Ништа друго него гранични простор где се увек нешто мења, са Русијом и средњом Европом као суседима. Реална политика је за мене мудра метода у ношењу са географским и историјским приликама."

На питање хоће ли Аустрија постати нешто као руски адвокат у ЕУ, министарка одговара описно, али довољно јасно да се зна на коме лежи одговорност за настављање леденог доба између Брисела и Москве: "Поред оног што нормално тече на нивоу ЕУ, Немачка и Русија имају и један билатерални простор у коме се срећу – такозвани Петербуршки дијалог. Што се више точкова покрене између Берлина и Москве, тим боље."

Петербуршки дијалог, то звучи добро. Основан 2001. године од стране тадашњег канцелара Герхарда Шредера и онда и сада руског председника Владимира Путина, Петербуршки дијалог је радио једном годишње на врху, а по темама и нижим нивоима читаве године – од политике и економије, преко цивилног друштва, науке, културе, медија, цркве па до платформе за будућност. Био је то билатерални простор свесне контроле руско-немачких ризика, а за Европу сигурносна полиса проблематичне историје те две земље.

Али онда је у јесен 2014. савезни министар полиције Томас де Мезјер као превише "проруски" приморан да напусти место председавајућег немачког Управног одбора Петербуршког дијалога. Јавно, кроз саопштења за медије и у интервјуима, Мезјер се жалио да су из кабинета канцелара и Министарства спољних послова вршени притисци на њега да се и помирљив простор Петербуршког дијалога укључи у политику санкција.

Када се данас погледају "глајхшалтовани" (уједначени) немачки медији, лако се заборавља да канцеларки Ангели Меркел није било ни најмање лако да 2014. натера Немачку, пре свега њене привреднике, у санкције Русији. Био је то мучни, вишемесечни процес дисциплиновања и увртања руку фирмама и истакнутим јавним особама. Петербуршки дијалог и њему блиски Немачко-руски форум били су најтврђи орах за канцеларку Ангелу Меркел, из њих је стизало највише протеста због економских санкција Москви.

У јесен 2014. на притисак канцеларке је отказан годишњи сусрет, од 2015. дијалози су обновљени, али увек уз контролу службеног Берлина да се "разумевање према Русији не сме претворити у разумевање за руског председника Путина".

Укратко, Петербуршки дијалог већ годинама није алтернативни простор где Берлин и Москва негују своје односе, већ простор интегрисан у немачку политику санкција. Он није више ту да отвори неутрални простор за разговор, већ да ојача деловање санкција.

Украјина је само граница, Каталонија је само провинција

Док је у Берлину на власти ова влада, санкције остају на снази. Ствар је, међутим, у томе да Немачка, формалистички гледано, уопште нема владу, само парламент и извршни одбор преостао од прошлог мандата. Социјалдемократе преговарају са конзервативним ЦДУ/ЦСУ, али питање је колико дуго, пре него што и они као и либерали пре њих не осете мирис пораза који канцеларка Меркел почиње да шири око себе.

"Граница" Украјина свеједно наставља да доминира њеном спољнополитичком агендом. Реалне политике се канцеларка стиди, а с такозваном "вредносном" политиком је одвела читаву ЕУ на безалтернативни конфронтациони курс са Русијом.

Ако би се неко од Европљана, као сад Аустрија, поколебао и попустио у ентузијазму за кажњавање Русије, ту су Сједињене Државе да Кијеву испоруче модерно наоружање (према америчкој телевизији АБЦ, 210 антитенковских ракета у вредности од 40 милиона долара) и охрабре га за оружани обрачун с Москвом.

Када је Карин Кнајсл јуче медијски послала поруку Берлину да разговара с Москвом преко Петербуршког дијалога, она је не само отишла на дистанцу према санкцијама, већ упрла прстом у немачку владу као кључну снагу одговорну за продужавање Унијине казнене политике према Русији.

У односу на Каталонију, Карин Кнајсл је за сада једини европски шеф дипломатије који са симпатијом гледа на амбиције тог региона за осамостаљење. Она, штавише, цитира Леополда Кора (1909–1994), аустријског економисту, правника и филозофа (успут, и анархисте), творца дезинтегративне политичке формуле "small is beautiful", аутора историјске књиге "Слом нација".

Кнајсл: "Избори у Каталонији су само цементирали почетне позиције. Сви виде или само унитарну Шпанију, или сепаратистичку Каталонију, а заборављају да има још сценарија. Уосталом, карте државних граница се ионако непрестано мењају."

Шта је Европској унији украло Божић?

Како се то европске границе "непрестано мењају", кад се од Другог светског рата наовамо службено нису помакле ни за центиметар, чак ни оне у Пиранском заливу, где им је то допуштено?

Шпигел: "Све је могло бити тако лепо. Каталонски сепаратисти катастрофално пропадају на изборима, жалосна дебата о отцепљењу од Шпаније одлаже се ад акта, и сви у божјем миру одлазе да славе Божић. Тако је некако Брисел замислио резултате каталонских избора. А кад оно, табор сепаратиста освојио апсолутну већину у каталонском парламенту, и ставио Шпанију и ЕУ пред још веће проблеме него што су били кад је Карлес Пуђдамон бежао у Брисел. Позицију ЕУ је могуће сумирати у једној реченици: То се нас не тиче. Унија не коментарише регионалне изборе, конкретно јер не жели да сепаратистима даје легитимитет, кад већ до сада ионако немају никаквих других резултата осим једног илегалног као бајаги референдума." 

Према речима Елмара Брока, шефа спољнополитичког одбора Европског парламента, отцепљење Каталоније не долази у обзир јер би то онда охрабрило остале регионе широм Европе на сличне потезе, или, речником Карин Кнајсл, "на различите сценарије". 

Брок: "Ако ће нас на крају у Унији бити 60 или 70, можемо одмах да затворимо фирму, у тој гужви нема посла."

То свакако има смисла, али зашто су онда од једне направили "седам Југославија", па их сад као коцкице једну по једну примају у ЕУ?

Зато што се у Европи ниједна граница није померила све док Руси и Каталонци нису кренули у преуређивање послератног државног поретка.

број коментара 5 Пошаљи коментар
(недеља, 24. дец 2017, 19:25) - DDanonymous [нерегистровани]

U promjenjivosti granica nema pravila

Granice su pravili mocnici poslije dobijenih ratova i kasnije ih mijenjali kako je njima odgovaralo.Dakle,sila je bila i ostala jedini argument mocnika uz koju su mogli raditi sta hoce.Badinterova komisija je priznala granice svih republika SFRJ osim Srbiji i to je provedeno silom NATO pakta,bez ikakvog prava i pravde.A,mocnicima je sve to lako objasniti onom poznatom floskulom,"nije to isto" ili onom drugom morbidnom izjavom "uzmi ili ostavi".a iza tih izjava stoji sila kojom ce vas natjerati da prihvatite i ono sto ne zelite.
To je sva prica o promjeni granica.

(недеља, 24. дец 2017, 10:13) - anonymous [нерегистровани]

realno

Realna je jos jedna promena granica, s tim da Srbija dobije izlaz na Jadransko more (ne kao koridor).
Takodje je i Kurdistan izvestan, sa smanjenjem teritorije Sirije, Iraka i posebno Turske, kojoj po istorijskim principima pripada mnogo manja teritorija od ove koju trenutno drzi. Konkretno, planina Ararat po svim merilima pripada Jermeniji, a ne Turskoj, kao sada.

(недеља, 24. дец 2017, 10:04) - Дејан [нерегистровани]

Границе

Прва граница која се променила после 1945 јесте граница немачке. Када је допуштено да Немачка прогута своје комшије није важило ни право ЕЗ, ни међународно право, ни страх од ичега.
Када се границе мењале на Балкану и Совјетском савезу све је било добро док је одговарало западу, кад их се није тицало нису ни бринули (Нагорно-Карабах). Тек када су границе почеле да се мењају онако како западу не одговара нашли се мудраци да негодују. Али су толико неспретни да не знају ни шта ни како да кажу па су недоследни и неспособни

(недеља, 24. дец 2017, 09:16) - Александар [нерегистровани]

Браво

за прави текст у којем нема навијања за неку страну.

(недеља, 24. дец 2017, 09:03) - Ivan Zgrozeni [нерегистровани]

Odlican tekst

Licemerje Evrope se ogleda u tome sto se "мудре одлуке из 1945. о непроменљивости граница" drze samo kada to steti clanicama EU drugog reda, kandidatima za clanstvo u EU ili neprijateljima. Tehnicki gledano, EU bi trebala da pozdravi vracanje Krima u sastav Rusije bas zbog "мудре одлуке из 1945. о непроменљивости граница". Krim je tada, 1945. bio u sastavu Rusije pa je tek 1954. dekretom, bez referenduma, pripojen Ukrajini. Licemerje se vidi i u odnosu prema unutrasnjim granicama Jugoslavije. Hladni rat je vodjen zbog bezakonja koje su komunisticke diktature donele delu Evrope. Nigde to bezakonje nije ociglednije nego na teritoriji Jugoslavije gde je srbozder Broz bez ucesca predstavnika najbrojnijeg naroda, Srba, u Jajcu 1943. za cilj NOB proglasio unutrasnje granice koje je godinu ipo dana ranije nacrtao Hitler! Kako je moguce voditi Hladni rat, pobediti komunizam a priznati nelegalne granice koje su nacrtali komunisti?