Немачка: За клацкалицу и часни крст

Трећи октобар је постао дан када немачким и европским јавним простором круже метафоре у слободној вожњи. Сваки други саобраћај је тог дана отежан, до немогућ.

То не би требало схватити да су друге нације хладно рационалне кад обележавају њима важне догађаје и људе. Напротив, све нације у тим моментима треба пустити на миру, ако је њихов транс пристојног, неинвазивног типа, те се надати да ће сутра бити мање поносне, судбински потресене или сетне да су се родиле баш у том народном крилу.

Са Немачком је та универзална мустра некако увек другачија. Она је највећа европска земља која је кроз прву половину двадесетог века извршила највећи утицај на ток догађаја у Европи и свету, а на почетку двадесет и првог освојила статус пресудног европског актера.

Кад Немачка слави, европска политика честита и броји властите заслуге за историјско кроћење Берлина. Кад други славе, онда је то унутрашња ствар.

Торта звана Немачка

Опште медијско место, чију валидност више нико не проверава, већ је само тако преноси гласи: У ниједној европској нацији не делује тако свеобухватно механизам друштвене егалитарности, као у Немачкој. У смислу, нема помпе.

Потпуно погрешно, ако се мисли на државне званичнике. Зигмар Габриел (СПД) се појавио као гост изненађења на дипломатском пријему у палати "Лихтенштајн", на који су заједнички позвала три немачка амбасадора у Аустрији - билатерални Јоханес Хајиндл, вође мисије при УН-у Фридрих Дојбле и ОЕБС-у Еберхард Пол.

Габриел се појавио, позирао, одржао говор у одмереној пропорцији духовитог и узвишеног, понизног и практичног, након тога нестао из дворане, препуштајући госте традиционалном националном бифеу од белих кобасица и киселог купуса, са бечким додатком марципанских торти.

Торте немачког јединства су биле праве рођенданске - споља буквално комуникативне, унутра раскошно калоричне, проверени симболи напретка и будућности.

Габријел против досаде: "Ко ових дана позове социјалдемократског вицеканцелара у госте, најнормалније је да ће као музичку пратњу ангажовати оркестар под именом "Лазарус". Ускрснуће је наш програм!"

Габријел у ритуалном немачком кајању: "Добро је застати и размислити шта нам се све добро догодило, након што смо преко света превукли толико зла и уништења."

Габријел у тотемистичком заклињању: "Никад нећемо престати да осећамо захвалност према онима који су имали храброст да нас поново прихвате након свега што смо учинили и направе нам место за столом слободних народа."

"Немачка је поново једна, само сам ја подељен"

Како би се код грађана учврстио осећај регионалне егалитарности, државне прославе Дана уједињења се никад не одржавају у Берлину, осим кад је на њега дошао ред у покрајинском каруселу.

Прошле године су тако канцеларка Ангела Меркел и председник Јоаким Гаук били су у Дрездену и под кишом увреда од стране окупљених АфД и Пегида присташа церемонијално пропешачили пут између Семпер опере и Богородичине цркве.

Ове године је на реду био Мајнц, где су канцеларка и нови председник Штајнмајер прошетали од катедрале до Гутенберговог музеја. Без инцидената, што нема везе са безбедношћу. Унија је у Рајни-Палатинату остварила најбољи покрајински резултат на управо одржаним изборима, социјалдемократе један од бољих, а АфД један од лошијих - критичари, ругалице и демонстранти су остали негде другде, коментаришу национални медији.

Нашавши се тако у пријатељском окружењу, у сигурности дубоког немачког запада, Штајнмајер је могао себи допустити да се нацији обрати језиком поезије и симбола, а да остане неисмејан. Могао је слободно да у битку за суверенитет политичких знакова мобилизује алегорије које ће играти на танане жице немачке историјске душе ухваћене у клопци поноса и срама, супериорности и понизности.

Послужио се цитатом "Немачка је поново једна, само сам ја подељен" из песме "Не бојим се ја за Немачку" познатог немачког кантаутора Волфа Бирмана ("Um Deutschland ist mir nicht bang").

Од 1961. су политички знаци у Немачкој увек написани на неком зиду, чије се поруке онда у свечаним тренуцима аутоматски уздижу до патоса старозаветних графита. Штајнмајеров менетекел из Мајнца се односио на "нове зидове" у Немачкој, оне између богатих и сиромашних, села и града; на зидове "ехо-камера у социјалним мрежама у којима се узгаја неповерење према демократији и њеним представницима".

За клацкалицу и часни крст

Права лавина симбола се тек припрема за тридесету годишњицу пада Берлинског зида у јесен 2019. године.

Тада би, обједињена у топосу места, идеје и колективне меморије, требала бити завршена и нацији на контемплацију предата два велика споменика, оба на берлинском острву Шпреja, тамо где га пресеца градска оса Улице под липама.

Један је "Споменик слободе и уједињења", у медијима и јавности познат као "покретна чинија" или "клацкалица", који се подиже на платоу где је некад стајао монументални споменик првом немачком цару Вилхелму (умро 1888), деди Вилхелма Другог, оног који ће 1914. године наговорити Хабсбурге да иду у рат. Коњаничка фигура је заједно са колонадом рушена и разношена у етапама, а последњи ударац су јој задали источнонемачки комунисти 1950.

Нови, по свему узвишени специмен државне уметности који ће прекрити Вилхелмов постамент, добио је надимак "клацкалица" због физичких атрибута - изгледа као велика "Икеина" чинија за воће по којој се хода. Појединац је не може покренути, али ако се на њој скупе грађани и крену према једном крају, она се нагне на ту страну, ако потрче на другу, нагиб се мења; лево-десно, ето мога парламентарног представника. Симболика: Кад се људи договоре, покрену и бетон!

Други споменик је у ужем смислу архитектонски. Реч је о радовима на реплици, у размери један према један, Берлинског дворца, ренесансне, после барокизиране грађевине, у којој су столовали пруски и немачки цареви до проглашења Вајмарске републике.

Дворац су у исто време кад и коњанички споменик срушили комунисти, како би на том месту рашчистили простор за Трг Маркса и Енгелса, где су се онда у ареалу између два тока реке Шпреје одржавали војни и други јубиларни маршеви, где се махало заставицама и под терором заклињало на верност.

Читава улица Унтер ден Линден је историјска марш рута у буквалном смислу. Марширало се од Бранденбуршких врата до Шинкелове Нове страже и и Берлинског дворца, марширали су једнако и Пруси, и Немци, и нацисти и комунисти, али су само ови последњи рушили градске маркере.

Шта је сад проблем са "клацкалицом" и репликацијом градског дворца? Мање више све, онако како је то уобичајено када се на компактном територијалном и историјском топосу сударе духови епоха и њихови симболи у одговарајућем стилском репертоару, са актуелном политичком симболиком и новом естетиком.

У ауторском тексту "Чиме смо заслужили овај споменик?" (19.2.2017) Улф Пошарт, главни уредник часописа Велт пише: "Од доба Просветљења, велика уметност не настаје за политичку моћ, већ против ње...Посебно ружан егземплар те консензуалне и државне уметности је такозвана "клацкалица уједињења".

Њу је стварно тешко надмашити у инфантилности, архаичности и лошем укусу. Постоји добар разлог зашто клацкалице имају места само на дечјим игралиштима. Комплексност дизајна и његово "смајли" лице пре се уклапају у школско двориште за мали одмор или Монтесори вртић, него у близину "леголанд" верзије обновљеног Берлинског дворца.

Вриштећа неозбиљност немачких напора да се контаминирана историја Берлина очисти и врати у табор добра, управо кулминира у овој клацкалици. Она носи назив "Грађани у покрету" и алудира на "грађанске покрете". То није виц, то су смислили одрасли људи...Од веселог до блесавог је кратак пут."

Коментара да "Немачка стење под лавином метафора" (Франкфуртер алгемајне цајтунг) је пуно, за ову прилику је одабран најдрастичнији.

Крст, јел' то нама треба?

Невоља са дворцем је - монументални крст који ће с висине од 70 метара гледати доле на грађане у покрету! Наиме, ако је то реплика један према један, све мора бити верно оригиналу: на централни ризалит с порталом и забатом долази класицистички тамбур, на тамбур купола, на куполу латерна, а на латерну позлаћени крст од четири и по метра.

Од када су у грађанској иницијативи скупљена средства за крст, у Берлину се води мали културни рат. Како ће дворац, у новој интерпретацији место сусрета култура и религија, постати дијалошки центар "кад крст на врху већ задаје правац и тон дискусије", протестују Социјалдемократе и Зелени. Из утицајне задужбине "Будућност Берлина" замерају како се тиме у градску структуру уводи "хијерархизација симбола" и форсира "водећа хришћанска култура".

Минхенски Зидојче цајтунг (успут, лист који излази у најкатоличкијем делу Немачке) критикује планове о постављању крста, будући да је тај објект "симбол угњетавања" (7.6.2017.), те да он представља "погрешан симбол у погрешном времену".

Зидојче цајтунг: "Симболи не могу заменити политику, али је могу појачати". Интерпретација: Неко би могао добити погрешан утисак да у Берлину седе хришћански политичари и воде хришћанску политику, сачувај боже јереси!

Хумболтов форум, који ће управљати дворцем, не попушта - купола, латерна, крст, тим редом, тако је било, тако ће опет. Коме се не свиђа, нек скупи друштво за клацкалицу и покрене петицију.

Посвађана, Немачка се спрема за прославу тридесетогодишњице пада Берлинског зида. Двадесет седму је преживела. Осим ако се при томе не мисли на торту под истим именом.