Ренесанса два светска рата

Драматична историја последњих сто година колективно се преселила у политичку јавност и медије, одатле у саму политику и сад прогања живе својим неупокојеним душама. Са сваким новим поглављем, европски мртви крећу у сеобе између табора жртви и злочинаца, увек у борби за бољи статус у пантеону првих, стално у бекству од друштвене стигме која лежи на другима.

Две изложбе, једна у Немачком историјском музеју у Берлину, друга у Аустријској националној библиотеци, прате последње дане рата и прве месеце мира 1945. године у те две земље Трећег рајха, уједињене у злочину, одвојене у казни.

Берлинску изложбу је у четвртак отворио министар спољних послова Штајнмајер, бечку отвара 27. априла председник Фишер. Високи државни покровитељи, тематска структура, изабрано време и непланирана актуелност (антируске санкције) стављају посетиоца у ситуацију да међу експонатима трага за доказима неке нове, другачије написане историје.

Пратећи слом националсоцијализма, берлинска изложба "1945: Пораз. Ослобођење. Нови почетак" слика крај рата не само у ужој немачкој кући, већ и на простору једанаест окупираних или делимично окупираних земаља, између осталог Аустрије, Француске, Белгије, Пољске, Чехословачке и Совјетског Савеза.

Тематизовати крах Трећег рајха не искључиво у немачком већ у ширем европском контексту, значи заобилазити рефлекс победничке еуфорије и посветити се низу непријатних питања, као што су колаборација, казна и заборав. Конкретно – да ли су криви само Немци, какву казну заслужују опортунисти који су само окретали главу (Mitläufer), да ли друштвени и законски опроштај тој категорији истовремено значи дозволу да смеју опростити сами себи?

Бечка изложба "1945: Повратак у будућност" остаје унутар аустријских националних граница.

Док посетиоца води кроз седамнаест одвојених станица, кустос изложбе, познати аустријски историчар Оливер Ратколб у ствари с великом вештином све време говори само о једној ствари: Како нације као велике групе излазе на крај с траумом колективног, њима приписаног злочина?

Тешко, скоро никако и сигурно не брзо, гласи његов одговор. Аустрија је више веровала у своју кривицу за рат 1945. него 1947, каже Ратколб. Корак моралног сучељавања са тим делом историје тек је касније хватан, од 80-их година надаље, по темама и у етапама.

Политички окови светских ратова

Обе изложбе тематизују моралне окове под којима и дан-данас пате главне нације некадашњег Трећег рајха, њихови помагачи из других, различити опортунисти из користољубивости или страха, као и читав низ оних који свугде и у сваком времену и друштву гледају властита посла.

Проблем Европе овог тренутка је, међутим, у томе да се сваки тај морални проблем из историје волшебно претвара у актуелни политички проблем. Где год се погледа, историја последњих сто година влада јавним дискурсом, поставља услове, бира теме и диктира решења.

Ко је ослободио Аушвиц? Ко не путује на параду у Москву и с којим оправдањем? Да ли су нацисти, по интерпретацији Атине, украли Грцима тачно толико колико Грчка сада дугује страним кредиторима? Да ли се у актуелном покличу Европске уније "Европа мора да се ослободи од зависности од Русије" крије нагазна религиозна мина? Имају ли Немци морално право да плачу над бомбардовањем Дрездена?

Или – зашто је углавном небитно када Срби плачу због бомбардовања Београда? Зато што је Дрезден био лепши од Београда, или зато што је Дрезден био бомбардован само једном, па се лакше запамти?

Чак и кад би се Европа бавила само тим, довољно непријатним темама, било би то тек пола проблема, јер су у међувремену једнаку политичку и медијску живахност избориле и отворене ране Првог светског рата.

Прошла година је почела питањима ко је стајао иза руке која је убила Фердинанда, ова са питањем ко је плански побио 1,5 милиона Јермена.

Ево прогнозе чиме бисмо могли да се бавимо у скорој будућности: за две године Руси би могли да оптуже шпијунску сплетку немачког цара Вилхелма Првог за избијање Октобарске револуције.

Године 2018. Хрвати би могли да отворе историографску кампању о суровој судбини која их је пре сто година гурнула у раље Југославије.

Убрзо после тога, 2019, приближава се округла годишњица Версајског мира и детаљна обрада неизбежног питања: да ли су победници, тиме што су Немачкој наметнули тешке и понижавајуће услове, у ствари креирали услове за Други светски рат?

Европске културе постају "прегрејане", оне као да више нису у стању да обраде ниједну историјску контроверзу, а да им се она, никад буднија и актуелнија, не прелије преко медија, јавности, политике и културне продукције.

"Il primo genocidio..."

У тој непрестаној игри уређивања, преуређивања и идеолошке декорације блокова жртви и злочинаца, Европљани се, у целини гледано, сналазе добро, знају да поднесу оптужбе на ногама, знају да спусте главу, покају се и пређу преко неколико моралних шамара. Ако ни због чега другог, а оно јер знају да долази друга рунда, где ће се улоге, барем на нижем нивоу, можда поново писати.

Холокауст, као сингуларно главни геноцид свих времена, остаје непобитна чињеница, а Јевреји једине поуздане жртве европског пута у модерни, двадесети век – о свему осталом Европљани су спремни да разговарају.

Али, Турци су изгледа нови у тој европској игри! То је у ствари запањујућа чињеница, кад се помисли на то колико су труда, времена и ратних похода уложили не би ли се физички и ментално приближили Европи и њеним народима. Као емотивни новаци на историјској бини они, увређени и повређени, тумарају од одлуке до одлуке европских парламената, француског пре четири године, сада, у једном низу, европског, аустријског и немачког, згражавајући се над констатацијом како су "депортације" Јермена у априлу 1915. године биле чин државно спроведеног геноцида.

Сигурно, био је то геноцид avant la lettre, односно "пре закона". Правни појам геноцида дефинисан је тек 1943/44. године, али га је аутор тог термина Рафаел Лемкин управо сковао и моделовао по муци Јермена из 1915. године – Холокауст се само уклопио у правну матрицу, чак и ако је далеко надмашио први узор.

Политичка јавност и медији немачког говорног подручја прате провалу турских емоција са радозналошћу и подсмехом. Зашто Анкара делује с таквом непримереном жестином, прети санкцијама, враћа амбасадоре и позива удружења Аустро-Турака на цивилну побуну против земаља домаћина?

На крају, то су само парламентарне изјаве, у аустријском случају чак ни то, тек декларација шефова шест парламентарних клубова, док се државне егзекутиве Берлина и Беча и даље држе принципа de lege lata, односно важећег права, а оно 1915. није познавало термин геноцида.

О некој посебној смелости ту није реч, једини актуелни авангардиста у том смислу је папа Фрања. Последњи талас парламентарних осуда "депортације" Јермена у смрт, једнако као и изјава немачког председника Гаука, омогућене су папином констатацијом од пре две недеље како је аутор "првог геноцида двадесетог века" било Османско царство.

Зато се онда Анкара тако жести? Зато што трауматски још једном преживљава пропаст Османског царства.

"Депортације" Јермена 1915. стварале су простор за муслиманско становништво које је бежало са тада поново хришћанског Балкана. Јерменска имовина била је ту као бесплатна банка, она је нудила "баланс" те демографске сеизмике, а пут до ње је водио, коментарише аустријски Пресе, преко "аризације" на турски начин.

Са два временска краја, од 1914. на горе и од 1945. на доле, Европа је кренула у преиспитивање властите историје. Докле год није у стању да тај историјски сендвич конзумира без напада беса, Турска није Европа.