Док траје школска година Стефан Стевановић, слепи дечак из околине Дољевца, највише времена проводи уз рачунар, звучне књиге и штампач са Брајевом азбуком. Сва та помагала умногоме су му, како каже Стефан, олакшала живот.

"Не морам да замарам другове или родитеље да ми читају, пошто после наставе одслушам све на диску, а могу и да пишем Брајевом азбуком у школи", истиче Стефан.

Осмогодишњу школу у Земуну завршио је као ђак генерације, а прве две године Гимназије "Светозар Марковић" у Нишу са свим петицама.

Иако су због тешке болести још док је био беба његове очи замењене протезама, није му тешко да нахрани стоку и помогне родитељима и сестри у свакодневним кућним пословима.

"Ниједан посао ми не пада тешко. Наравно, неке мање волим, а неке више. У сваком случају, није ми проблем да помогнем родитељима", каже Стефан.

Од родног Шарлинца до школе у Нишу, Стефан свакодневно сам путује аутобусом 20 километара. Родитељи га испраћају, а другови дочекују.

Стефанова другарица Наталија Веровић каже да се сви у школи и ван ње са њим друже.

Психолог у гимназији Драгана Радосављевић истиче да Стефана, и поред проблема који има, сви наставници доживљавају као сву осталу децу.

"Оно на шта сам посебно поносна јесте чињеница да га остали ученици доживљавају као себи равног и без разлика", додаје Радосављевићева.

Стефан је, како каже, веома задовољан у гимназији, а када је заврши чека га испуњење дечачког сна - да упише Правни факултет у Београду и једнога дана постане судија.