Дејан Тиаго Станковић - где год је живео, видео је оно најбоље и најлепше

Дејан Тиаго Станковић је 2. новембра 2022. напунио 57 година. Тог дана је прославио рођендан у свом стану у Београду, са породицом и мало пријатеља, међу којима је био и психолог Жарко Кораћ.

Пре двадесетак дана, тачније 5. децембра је на Фејсбуку написао:

"Обавестио бих своје читаоце из Беча (надам се да их има) да 28. 12. 2022. у 18 сати, Боже здравља, потписујем књиге и дружим се са заинтересованима за своје друштво, а можда и испричам неку причицу, у Цартвујушчој Вијени на адреси

Dachbuch Verlag GmbH

Schumeierplatz 15/2-4

A-1160 Wien

Поново ћу подсећати." 

Оличење радости живота 

Срце га је издало и није дочекао то вече у Бечу. Свако ко је познавао овог драгог човека, тешко спаја смрт са њим који је био оличење радости живота. Упознала сам га кад је био дечак, почели смо да разговарамо, дружимо се, кад је био студент.

Често је препричавао како је за Осму седницу чуо од мене, јер сам право са седнице (била сам новинар - извештач) дошла на славље заједничких пријатеља Микић-Марковић, где је био и он. Имао је тада 22 године и била сам уверена да ће бити архитекта, као мама Мица.

Делила сам са њим његове професионалне радости од првог дана. Мислим на оне списатељске, јер се архитектуром није бавио. У Лондону је упознао Португалку Луси, заљубио се, оженио и отишли су у њено родно место поред Порта где су живели на очевој хацијенди. Умео је тако пластично да описује сусрет са португалском породицом, коју ће ускоро и сам имати.

Кад порасту, деца ће одлучити где се најбоље осећају 

Говорио ми је како је синове Андреја и Филипа васпитавао као децу која имају српске и португалске корене, а кад порасту, одлучиће где се најбоље осећају.

Када је почео да преводи, ушао је у свет литературе и то га је одвело до властитих књига. Превео је Сарамага на српски, Андрића и Драгослава Михаиловића на португалски.

Описивао ми је своје сусрете са српским амбасадорима у Португалу које је одреда познавао, а дружење са књижевником Душком Ковачевићем и његовом супругом Надом у Лисабону, спада у најлепша сећања.

Када ми је први пут рекао да хоће нешто да пише, испричао ми је да сада разуме "истраживачко новинарство". Да би написао "Есторил", неколико година је сакупљао податке које је користио, плус пишчева машта.

То трагање за документима му је причинило велику радост. Када ми је послао готов рукопис, била сам изненађена да је написао књигу занимљивију од материјала о којем ми је причао. Свашта сам му лепо написала у мејлу, и казала телефоном.
Била сам са његовом и мојом другарицом Радмилом Микић у САНУ, када му је уручена награда "Бранко Ћопић".

Било је дирљиво колико се радовао, и тако се потрудио да се примерено захвали. После његових речи, дошло ми је да поново узмем Ћопића у руке.
И други пут, са "Замалеком" ме је обрадовао. Казала сам му да нема никакаве везе, али мени та књига "мирише" на "Александријски квартет".

А он ми је опет раздвајао истину од фикције што ме, углавном није занимало. Ја сам веровала у његове приче.

Гужва око Тиага кад би потписивао своје књиге 

Ове године на Сајму књига, на штанду Лагуне, највише је било гужве када је Дејан Тиаго Станковић потписивао своје књиге.

Тако је, отприлике, рекао једног дана у неком од јутарњих програма власник ове издавачке куће Дејан Папић. Било је релативно рано да би он то видео. Сачекала сам подне, позвала га и казала да врати емисију.

Опет се обрадовао, као увек кад бих му пренела неку лепу вест. Мада, имали смо и другачијих разговора. Неслагања кад је реч о неким његовим реаговањима на друштвеним мрежама, али сада је то глупа прича.
Познавала сам га у кући његових родитеља у Вишњичкој бањи, живео је у Лондону, Лисабону, на Теразијама, боравио у Бразилу...

Где год је живео, видео је оно најбоље и најлепше.

Пре него ће отићи за Лисабон из којег се неће вратити, Дејан и ја смо се видели у Монксу. После неке премијере свратила сам са пријатељицом, придружио нам се, пили смо, причали, смејали се, испитивали једни друге... као и увек са њим. Весни први пут, мени, нажалост, последњи.