Читај ми!

Шездесет година постојања 250. ракетне бригаде

Генерал Јанковић: Све што нисмо могли са "невом" и "кубом", можемо да решимо са "панциром" и ФК-3

"Током агресије НАТО-а имали смо изузетне резултате. Бригада је лансирала, извршила дејство, по 31 непријатељском ваздухоплову, лансирали смо око 60 ракета и сигурно два авиона смо оборили", каже за РТС бригадни генерал Тиосав Јанковић, командант 250 ракетне бригаде за противваздухопловна дејства, која обележава 60 година постојања. Истиче да је 28 припадника бригаде дало своје животе на олтар отаџбине. Као последица свега, храбрости посвећености, али и поднетих жртава ми смо носиоци ордена Народног хероја, на шта смо јако поносни, наводи генерал Јанковић.

У новембру 1962. формиран је 250. ракетни пук ЈНА. Био је опремљен тада савременим системом "С-75 двина". Пре шест деценија, намена јединице била је одбрана главног града.

Где је 250. ракетна бригада данас?

- Бригада је данас у много чему слична оној некадашњој бригади, тј. 250. ракетном пуку, исто тако и у много чему се разликује. Оно што је остало непромењено јесте профил ракеташа, човека који је ентузијаста, заљубљеник у технику, неко ко је поистовећен са јединицом пожртвован, усмерен на извршење задатка.

Шта се променило? Бригада је данас задужена за одбрану Републике Србије, дакле наша зона одговорности је значајно већа него на нашим почецима, исто тако бригада је данас у значајној мери опремљенија, има моћне и савремене артиљеријско ракетне системе за ПВД (Противваздухопловна дејства, прим. аут.), њена борбена моћ је куд и камо већа него давне 1962. године.

Неретко чујемо најаве да ће приоритет државе бити додатно улагање у војску. Како оцењујете обученост и опремљеност Ваше јединице?

- Ми смо привилеговани и у претходне две године у 250. дошла су два нова и савремена ракетна система, "панцир С1" и ФК3. Дакле, што се тиче опремљености, код нас су већ видљиви ефекти улагања државе у војску, а што се тиче обучености то је већ задатак нас у јединици. Оно у шта сам сигуран јесте да су сви припадници 250. ракетне бригаде достојни задатка и потпуно спремни да употребе и наоружање које смо до сада имали, тако и новонабављене системе ФК3 и "панцир с1".

Као што сте поменули, стигли су системи ПВО средњег и малог домета ФК3 из Кине и "панцир С1" из Русије. Колико су тим системима унапређене способности Ваше бригаде?

- У значајној мери. Ми смо до доласка "панцира" имали ракетне системе "куб" и "нева", то су једноканални системи, који у једном тренутку могу гађати један циљ, са једном до две ракете. Доласком "панцира" ми смо добили неколико борбених возила које је свако за себе самостална ватрена јединица, свако од њих може гађати по четири циља истовремено, дакле вишеканални су по циљу, спектар циљева које је могуће гађати је значајно проширен, ватрене могућности и просторне могућности су значајно унапређене. А доласком ФК3 ми смо добили ракетни систем који има домет до 100км, до ФК3 сви наши системи су имали домет 20-25км.

То је такође модеран систем који може истовремено гађати шест циљева, може гађати све класичне аеродинамичке циљеве, али исто тако и беспилотне летелице, пројектиле ваздух-земља, циљеве малих димензија, малих одразних површина, али исто тако и циљеве изузетно великих брзина, све оно што су биле граничне борбене могућности за ракетне системе "куб" и "нева", то је за системе "панцир С1" и ФК3, лако решив задатак.

Већ смо поменули 60 година постојања бригаде, које фазе је 250. прошла кроз историју?

- Неки први период који се може издвојити јесте формирање бригаде и функционисање све до 1972. године када је 250. пук у свом саставу имао ракетни систем "С75 двина". Од 1982. године бригада у свом саставу има и ракетни систем "неву". У приближно сличној структури организације фунцкионише отприлике до 1999. године, наравно до одбране отаџбине од агресије НАТО-а.

То је посебан период који се може посматрати одвојено од времена које је претходило, после рата такође је наступио период који је подразумевао консолидацију бригаде, смањења броја јединица. А од 2007. године бригада постаје значајно већа јединица у њен састав улазе све ракетне јединице које су у том моменту биле наоружане ракетним системима "нева" и "куб". Од тог тренутка бригада осим главног града постаје одговорна за ПВО територију Републике Србије.

Слободан сам рећи да последњи период који креће од почетка опремања артиљеријско ракетним системом "панцир С1" и наставља се другим важним кораком у току ове године то је ФК3, то је неки период који бригаду после вишедеценијске стагнације и опремања преводи у један квалитативно виши ниво, када бригада постаје значајно снажнија и моћнија јединица са значајно моћнијим борбеним могућностима него што је то било икада у њеној историји.

Бригада је током агресије 1999. учествовала у одбрани ширег реона главног града, за постигнуте резултате и допринос у одбрани земље, бригада је 2000. одликована највећим ратним признањем - Орденом народног хероја. Тада сте били потпоручник чија посада је 3. маја оборила Ф-16. Ви сте били официр за вођење ракете, је л' то тренутак који је обележио Вашу каријеру?

- Рецимо да је то један важан тренутак у мојој каријери, не само мојој. Тренутак када официр за вођење добије прилику да лансира ракету, макар то било и на мирнодопском бојевом гађању, то је догађај који се памти заувек. Само учешће у одбрани отаџбине је довољно да човек буде мотивисан, храбар, вољан, прилика да са борбеном послугом уђете у кабину и да седнете за пулт официра за вођење довољно мотивишућа.

Сваки официр за вођење жељно очекује моменат кад ће доћи у прилику да лансира ракету, а онда амбиције мало порасту па пожели и да та ракета нешто погоди и да то нешто падне да буде видљиво. Ми смо имали срећу да тај тренутак доживимо. То наравно обележи живот, обележи каријеру, али то није једини догађај који човек треба да памти у својој каријери. Каријера, боље рећи служба у Војсци Србије, је прилика за свакодневни рад, свакодневно доказивање, сваки задатак је важан и битан. Можда ,на неки начин, неки овакви моменти обавежу човека да никада у животу и у служби не сме да иде испод неког нивоа који је постављен тако некада у неким потпоручничким данима, просто има обавезу да буде на неком нивоу на ком је био некада давно, да што мање греши, све више ради, а све друго долази само по себи.

Ви сте након тога ванредно унапређени и одликовани Орденом за храброст, како се тачно одиграло то обарање?

- Борбена послуга 3. ракетног дивизиона на челу са мајором Бошком Дотлићем је те ноћи 2. маја дежурала од 24 часа, па по плану је било да будемо ујутру до 8 часова. Негде већ у првим сатима нашег дежурства почео је да се формира један озбиљан налет непријатељских ваздухоплова, руковалац гађања је то отпратио на показивачима осматрачког радара, уочио је три групе циљева које су се приближавале са неких различитих праваца дивизиону, претпостављајући да је то циљ - група ојачана авионима у ловачко бомбардерској намени намењен за неутралисање и уништење дивизиона. Препознао је да је кључни објекат дејства за њих то вече наш дивизион и наравно једино што нам је преостало јесте да се бранимо ватреним дејством.

У једном тренутку је изабрао један од циљева, наредио да га отркијемо, захватимо, што смо ми и урадили, предали на праћење, лансирали две ракете, једна је имала успешно вођење и сусрет који је био довољан да експлозија бојеве главе у значајној мери оштети мотор авиона и да тај авион после одређеног времена падне на падинама Цера. То из угла борбене послуге дође као један рутински борбени рад, при чему је улог нешто мало већи, остали авиони из те и других ракета су лансирали то вече две противрадарске ракете које су срећом закасниле. Били смо нешто бржи, имало смо срећу да резултат нашег рада буде видљив очигледан, да се памти и да се о њему прича.

Како се ви осећате у том тренутку када схватате да је авион погођен, а касније и оборен?

- У том тренутку официр за вођење гледа приближавање ракете одразу циља и чека сусрет и жељно очекује да та ракета експлодира и тај моменат експлозије се и те како види на екрану и практично онако како је видљив голим оком, видљив је и на радарским показивачима. Након тога очекујемо неки други звук, а то је пад противрадарске ракете и што је он тиши то значи да је пала негде даље од ватреног положаја. После тога очекује доделу следећег циља или наређење за премештање.

У нашем случају, јако брзо, неких пола сата након поготка Ф-16 добили смо наређење да напустимо положај и поседнемо следећи. Прича о томе, шта се догодило, утисци, то је дошло наредног дана да се сложи и имали смо срећу да је авион заиста пао, да су камере биле брзе да смо то успели да видимо и на телевизији и ето тако поклопило се све, да један добар и коректан борбени рад резултује и тако великим резултатом.

Како данас гледате на тај период агресије?

- То је један тежак неизвестан период кроз који и народ и држава нису требали да прођу, али десио се туђом вољом и ја сам и тада као официр имао једну једину представу о томе да неко угрожава наш ваздушни простор и да смо ми школовани, обучавани да радимо наш посао најбоље што можемо и да то треба и да радимо јер докле год имамо непријатељске циљеве у ваздушном простору, непријатељске ваздухоплове, наш је задатак да покушамо да их што више ометемо уреализацији њихових задатака и ако је то могуће да оборимо што већи број циљева.

Били смо наравно изузетно мотивисани, храбри у потребној мери, вољни да то радимо докле год имамо технику. Нисмо жалили ни себе ни технику и о томе да смо тај посао урадили добро, најбоље што смо могли у датим условима, говори и чињеница да смо препознати да смо имали изузетне резултате, да је бригада лансирала, извршила дејство по 31 непријатељском ваздухоплову, да смо лансирали око 60 ракета, да смо сигурно два авиона приземљили, нажалост 28 наших припадника је дало своје животе на олтар отаџбине и као последица свега, храбрости посвећености, али и поднетих жртава ми смо носиоци ордена Народног хероја, на шта смо јако поносни.

Учешће свих припадника Бригаде у одбрани отаџбине испуњава сваког од нас поносом. Радили смо оно за шта смо били намењени, оно што је био наш задатак и оно што би вероватно сваки грађанин ове државе радио. И у некој сличној ситуацији.