Од почетка године 23 жене страдале у породичном насиљу – ко је морао да реагује, а није

Од почетка 2022. године, 23 жене су страдале у породичном насиљу. Убице су њихови бивши или садашњи партнери, синови или други чланови породице.

Статистика показује да сваке године у Србији око 30 жена буде убијено, а истраживања указују и на то да је готово сваки овај фемицид могао да буде спречен.

Зашто није, ко је морао да реагује а није, како препознати насилника, а како жртву – о свему томе за РТС говори Вања Мацановић из Аутономног женског центра.

У Вршцу је синоћ отац убио двогодишњу ћерку па себе. Како смо чули из медија, отац и мајка убијеног детета били су у процесу развода, а мајка је пријавила оца због насиља раније. Без обзира на то, Центар за социјални рад одредио је да отац може да виђа дете. Како је до тога дошло?

Морам да кажем да сам прилично разочарана и ужаснута тиме што се десило, зато што то поново показује да институције нису препознале опасност у којој се налазе ова жена и ово дете. И ми се стално враћамо на то да ли су неке ствари могле бити спречене, сигурно да јесу.

Овде није само одговорност Центра за социјални рад, он даје само предлог да дете треба да се виђа са другим родитељем, али је суд тај који је донео одлуку.

Овде је пропуст очигледно свих институција у Вршцу и могуће је и шире управо на том питању препознавања опасности.

Сваки пут заборављамо – није право другог родитеља да виђа дете, право је детета да виђа другог родитеља, под условом да је то у најбољем интересу детета и под условом да је дете безбедно када виђа другог родитеља.

Упркос побољшаним законима, акционим плановима у смислу превенција и заштите од насиља, видимо да је насиље и даље широко распрострањено, број фемицида већ у септембру достигао је онај од прошле године. Зашто?

Оно што нама кажу жене када се јављају ради помоћи јесте да институције не верују женама, не верују им када пријављују насиље, не верују када описују опасност у којој се налазе.

Људи имају представу да је насиље само физичко, па онда брутално које видимо на телевизији и некада, нажалост, на насловним странама, али оно опасно насиље је психолошко. Када онај ко чини насиље неће да пусти своју жртву.

Када је контролише на све могуће начине и када не може да се помири са чињеницом да је супруга њега напустила због насиља и тада се дешавају убиства. То је опет она заблуда у којој људи живе и сви говоре зашто га није напустила, а за жену је најопаснији управо тај тренутак – када напусти насилног партнера, саопшти одлуку или пријави насиље.

Процене су да је свака четврта убијена жена раније пријављивала насилника. Анализирало се претходних месеци и чија реакција касни. Ко у ланцу најчешће не пружи адекватан одговор?

Од ове 23 жене, шест је раније насиље пријављивало институцијама и за тих шест случајева ми можемо да кажемо да треба да се утврди да ли је дошло до пропуста институција у циљу заштите и препознавања опасности у којој су се жене налазиле. Оно што ми стално говоримо то је да насиље треба пријавити. 

Али то значи да га треба пријавити безбедно, то значи да када говоримо о ситуацијама када жена није директно угрожена, тако да јој је живот угрожен, онда се одмах зове полиција, ту нема чекања.

Али када постоји могућност да се одложи пријава, онда би жене требало да се обрате женским невладиним организацијама које пружају подршку жртвама да би се направио безбедносни план.

Да би се о томе разговарало да жена зна да након што пријави или након што напусти шта ће да ради у свакој конкретној ситуацији, да не би дошло до тежег повређивања или смртног исхода.

Када се говори о насиљу, обично се каже и да оно што је пријављено јесте "само врх леденог брега". Колико њих свакодневно живи под тим брегом – где су малтетиране, повређиване, пребијане, неспремно да изађе?

Чињеница да је од ове 23 жене шест пријавило раније насиље, а да остале нису, нама говори о том тамном броју непријављивања насиља, без обзира на све законе, без обзира на то што држава позива да се пријави.

Али за нас из женске организације се поставља питање – шта је то, због чега жене или они који су у њиховом окружењу, који знају да она трпи насиље да се не обрате негде, да се не посаветују на који начин да се жени помогне да изађе из тога.

Сад нас опет забрињавају ови бројеви зато што се повећавају у односу на претходне године, када смо имали смањење броја убијених жена, сада се тај број повећава.