Читај ми!

Могу ли се млади и стари боље разумети и шта би "кућа генерација" донела

Живимо у друштву у којем међугенерацијски јаз постаје све већи. Док су млађи у константној журби, која расте уколико имају и децу, ритам старијих далеко је успоренији. Скоро трећина младих живи са родитељима, али им то није избор. Старији кажу да им недостаје пажња, разумевање за године и болест, као и свакодневни разговор. Да се јаз може превазићи, доказ је концепт "кућа генерација".

Надежда Сатарић из Удружења за помоћ старима АМИТИ истиче да живимо у друштву у којем се форсира култ младости, снаге, брзине и лепоте.

"Свега тога код старих нема. Ту имамо искуство, стрпљење и у неким каснијим фазама болести", додаје Сатарићева.

Истиче да је међугенерацијски јаз све већи зато што нити млади разумеју потребе старих да би могли да им изађу у сусрет, нити старији у довољној мери разумеју живот и потребе данашње омладине.

На питање да ли млади родитељи треба да живе са бакама и декама, Сатарићева каже да би они и те како желели да се осамостале, да имају своје станове, а да баке и деке долазе да им помогну око деце.

"Код нас је нажалост ситуација другачија, велики број младих не може да се осамостали, јер нема финансијских средстава", додаје Сатарићева.

Говорећи о томе како превазићи јаз, каже да све потиче из породице.

"Ми смо систем вредности који смо имали и у породици и у друштву забравили током свих транзиционих година, а да нови нисмо изградили. Више немате породичних ручкова, више немате у породици да заједно седе и да се договорају и да проводе време заједно, свако долази и отвара фрижидер и узима за себе шта му је потребно и нико нема времена ни за кога, чак ни телевизију не гледају заједно, већ свако у својој соби", наводи Сатарићева.

Указује да када тога нема онда нема ни васпитања деце како да се односе према старијима.

"Друго, и школе су можда затајиле у својој васпитној функцији. Треба да буде више часова који ће говорити о значају међугенерацијске сарадње, а самим тим и о смањењу јаза. Може се то превазићи заједничким активностима и акцијама", наводи она.

Истиче да старији када организују своје скупове треба да позову и младе и да заједно могу да раде и уређују своју околину.

"Старијима најчешће недостаје пажња"

Волонтер који помаже старима и студент психологије Димитрије Миленић каже да старијима најчешће недостаје пажња.

"Њима треба неко само да их саслуша, јер ако имате стрпљења да их саслушате њима је то довољно", поручује Миленић.

Сматра да постоји јаз, јер старији мисле да су млади неискусни и да не треба да буду укључени у неке важне одлуке, а да млади сасвим супротно желе да буду укључени у све то.

Надежда Сатарић поручује да старији често мисле да су млади бахати, необзирни и лењи.

"У ствари није тако, ми толико имамо добре омладине која се показала и током пандемије када су старији били затворени. Млади су знали да закуцају на врата и питају да ли шта треба старијима, да понесу смеће, да купе млеко и хлеб", каже Сатарићева.

Указује и да су старији незаобилазни у породицама младих, посебно у сеоским срединама где нема предшколских установа о малој деци док родитељи раде најчешће брину баке и деке.

"Кућа генерација" – идеалан концепт

Пут који води према тој идили социолози траже годинама. Немци су дошли на идеју да оснују "кућу генерација". У једном крилу зграде је старачки дом, поред њега, одвојена само ходником, налази се основна школа. Имају чак и збор генерација. Свечаности припремају заједно. Социолози тврде да је резултат постигнут, боље се разумеју, створила се јача емпатија.

Надежда Сатарић каже да је то одличан концепт који би био добар и код нас, јер је више интеракције и дружења међу генерацијама.

"Код нас нема заједништва чак ни у породицама да седну заједно, а камоли на неким другим скуповима. Када причају заједно и о проблемима и изазовима, схватиће и да једнима и другима није баш лако и да много тога могу да ураде заједно", поручује.

Потпуно супротно, како каже, у нашем друштву се практично прави сегрегација старијих људи затварањем у старачке домове.

"Додуше, доводе понекад ту дечицу из школа и вртића, али суштина је да се свакодневно осећа живот и да старији немају утисак да су отуђени из заједнице", каже она.

И Димитрије Миленић истиче да му то делује као одличан концепт, јер ако младима затреба неки савет могу само да прођу кроз ходник и не само са својим бакама и декама попричају о томе, него и са другим старијима.

Разговор кључан 

Миленић истиче да младима често смета што старији зановетају и паметују. "За неке младе најбоље је када се скупе једном месечно и када баке и деке дају џепарац", додаје он истиче да је то поразно.

С друге стране, дружење са децом смањује ризик од депресије, осигурава физичко здравље и повећава задовољство животом код старијих. Надежда Сатарић наводи да старији остају без своје генерације – партнера, пријатеља и ако немају младе поред себе, они мисле само о прошлости.

"Када су млади ту, потпуно су друге теме и то њих враћа у младост и нека лепа времена и даје им позитивну енергију", наводи Сатарићева.

Говорећи о томе шта млади и стари могу да ураде једни за друге, наглашава да је разговор кључан.

"Да мало више времена одвоје једни за друге и да седну за сто да разговарају. Када седну и отворено разговарају о изазовима и проблемима које имају и једни и други, а имају их, онда ће наравно бити много више разумевања. Дакле, требају нам мостови спајања, а не раздвајања", закључује Сатарићева.