Читај ми!

Два "нећу" нису иста - ауторитет се чува и без ломљења дечје душе, поручује психолог

Непоштовање ауторитета је део нормалног одрастања и деци се мора оставити право на бунт, истиче за РТС Бојана Шкорц, психолошкиња. Упозорава да ауторитет често узима палицу моћи и да родитељи морају наћи неку личну меру без ломљења дечје душе. Верује да су деца много оданија и захвалнија него што су то родитељи заслужили и постигли. Поручује да је родитељ који учи заједно с дететом, који уме да се жив поједе и покаје за нешто, добар родитељ.

Бојана Шкорц указје да би родитељи требало да разумеју да се дете већ рађа с родитељским ауторитетом и да се он временом, као и та спона с родитељима мења.

"Период детињства, рана адолесценција, када родитељ или наставник помисли да је дете полудело, јер оно одједном показује своје индивидуалне, понекад за нас накарадне потребе. Родитељ мора да се узда у своје родитељство које је променљиво, то је однос с дететом који се гради. Ауторитет се у развојном смислу смењује", наводи Шкорц.

Истиче да постоји апсолутни ауторитет код бебе, кад њен живот зависи од родитеља. Касније долази ауторитет браће, старијих сестара, пребацује се с родитеља на неког другог и тако се стално шири.

Важно је, каже, разумети и однос ауторитета и контроле, јер се у нашим патријархалним условима ти појмови често бркају.

"Ауторитет има елемент контроле зато што дете морате да заштитите од тога да не испадне кроз прозор или да не уради нешто глупо, али то није основни носилац. Ауторитет родитеља увек иде из прихватања и љубави, а не из контроле", наглашава психолошкиња.

Сматра да је за родитеља најтеже када види борбу ауторитета, али да морају разумети да је то развојна фаза и да се у каснијој адолесценцији дешава повратак родитељском ауторитету.

Опрезно с палицом моћи - без ломљења дечје душе

Саветује да би било идеално градити ауторитет без страха. Родитељ у тај однос улази сав, оно што би психолози рекли и његов добар пакет и онај мрачни пакет.  Зато је, наводи, потребно  наћи и некакву личну меру и у том односу разумети да ауторитет често узима палицу моћи.

"Она служи да лакше преживимо, али не служи томе да очувате некакав ауторитет над својим дететом и то је заблуда у коју се често упада. Ја сам често присуствовала као психолог моментима ломљења дечије душе у име некакве њихове боље будућности. Ја сам против ломљења душе", изричита је Шкорц.

Два "нећу" нису иста 

Објашњава и да када дете каже "нећу", то увек зависи од његове личности.

"Нећу нема исту тежину, ако то каже једно повучено, мирно дете или ветропирасто дете које се забавља. Увек се постављамо пре личности детета и морамо да рачунамо и на свој сложени пакет. Родитељ који учи заједно с дететом, родитељ који уме да се жив поједе и покаје за нешто, је добар родитељ", поручује Шкорц.

Додаје и да родитељ покушава да нађе начин и да уложи себе у тај однос тако да обе стране у њему расту и развијају се.

"У том смислу колико ја видим око себе ауторитет често држи палицу моћи. Кад је једном узмете, она је врло практична тешко ћете је испустити. Има места где она треба да буде и места где не треба да буде", сматра она.

Истиче и да родитељ није пријатељ свог детета и ако има потребу да се постави као неки друг, то значи да он није проживео неки елеменат свог детињства и младости па то онда надокнађује с дететом.

"Ако се поставите с дететом као да је ваша одговорност једнака, онда ви њега аутоматски стављате у једну вештачку улогу", рекла је Шкорц.

Право на бунт и већа љубав

Непоштовање ауторитета је део нормалног одрастања, а око четврте и пете године дете мора да прође фазу у којој, како је рекла, вришти, баца се на под и говори "нећу".

"Морамо оставити то право на бунт. Непоштовање ауторитета почиње код нас да се види у основној школи. Образовни систем је прва тријажа у којој се види да неко не може да седи 30 минута или 15 и онда наступају проблеми",  указује психолошкиња.

Посебно истиче да ауторитет не треба да се нуди, нити да се намеће, погото осетљивим групама деце. Такође, родитељи често не виде да нису доследни, а важно је да су доследни у поступању, јер онда дете добије информацију која је за живот веома важна.

"Моја пракса је показала, нас деца много више воле, поштују, прихватају, и знам да то родитељима звучи чудно, који имају децу у бесном бунту, него што се то у неким периодима живота види, али је то истина психолошка.  Ја верујем да су нама деца много оданија и захвалнија него што смо ми то често заслужили и постигли", закључила је Бојана Шкорц.   

среда, 24. април 2024.
10° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво