Аронију су користили још Индијанци, сада је Слободан ставља у сенф и шаље у Аустрију и Немачку

Слободан се пре 18 година из Беча вратио у родну Влашку. Грађевинске радове заменио је пољопривредним. Аронија је тада била у тренду, али га њој није водила мода, већ здравље: антиоксиданси и витамини којима обилује опора, црна бобица. Желео је најпре на трпези своје породице, али су бербе и тржишна тражња ширили производњу.

''Она нит се прска нит полива, нити јој требају противградне мреже. Отпорна је. Многи кажу сибирска, али аронију су користили још Индијанци у медицини'', објашњава Слободан Обреновић из села Влашка.

Са два хектара под воћем, Обреновићи прераде око три тоне ароније. На једном жбуну уберу просечно 10 килограма плода.

У литар матичног сока без додатог конзерванса, воде и шећера потребно је исцедити пет килограма бобица. Породични посао ће ускоро бити богатији за диплому Фармацеутског факултета.

"Негде пред крај средње сам одлучила да ћу тиме да се бавим и да допринесем својим знањем и побољшамо породичну производњу", каже Александра Обреновић.

Сапун са бобицама, сирће од ароније, џем или мед са додатком сибирске боровнице, само су неки производи креативних узгајивача. На прераду их је, осим маште, натерао неорганизован откуп и већ годинама ниска цена тог воћа.

Уместо да је беру за стотинак динара по килограму, уз слачицу, мало соли и маслиновог уља, пакују је и у сенф за који у Аустрији и Немачкој имају сталне купце, а посебно се свиђа Енглезима.

"Кад је производ квалитетан, он нема конкуренцију и нема цену", прича Слободан Обреновић.

Добра особина ароније је и то што замрзавањем не губи својства, може се дуго чувати и конзумирати, кажу само онолико бобица колико стане на длан, сваки дан.