Дојаве о бомбама – притисак, упозорење или специјални рат

Нагласио је да је овакав облик ратовања против Србије, нажалост, својим интензитетом и садржајима, оставио бројне разноврсне и негативне последице по националну безбедност наше државе.

Мијалковски објашњава да је носилац или иницијатор специјалног рата свако ко може да има користи од предузетих акција. У конкретном случају, када је Србија у питању, каже да притисак врше државе које желе да прихватимо туђе ставове који су супротни нашим националним интересима.

Те државе траже од нас да "пуцамо себи у ногу", што ми – као држава, народ и руководство, морамо енергично да одбацимо, сматра Мијалковски.

"Уколико је држава, мета специјалног рата, нестабилна и посебно ако је вишенационална и без међуконфесионалне сарадње, она је подложна разним облицима специјалног рата", објашњава професор Мијалковски.

Међутим, уколико је држава економски и политички стабилна и снажна, она се успешно одупире специјалном рату.

Стога, према његовим речима, пропагандне делатности, као најчешће у специјалном рату, у стабилним државама не могу да нађу плодно тле за своје активности. Међутим, њих озбиљно може да угрози тероризам – као један од најопаснијих облика специјалног рата.

У прошлости, на пример пре једног века, специјални рат водио се преко људи – кроз ширење гласина и дезинформација, указује Милан Мијалковски.

Прецизира да је у садашњем времену направљен помак и да свако имало оспособљен за информатичку делатност, самостално и преко друштвених мрежа, може да води специјални рат и да делује психолошко-пропагандно.

"Сада су могућности много веће и много је сложеније сузбијање делатности специјалног рата јер је теже идентификовати његове крајње носиоце", каже професор.

Наглашава да кључни облици специјалног рата подразумевају психолошко-пропаганду делатност и индоктринарно-пропагандну делатност, али и да не би требало апстраховати ни организовани криминал као облик специјалног рата.

Постоје докази да моћне државе преко организованог криминала уништавају друге државе.

Мијалковски истиче да циљеве у специјалном рату бира носилац. Прецизира да су, уколико је реч о свеобухватном специјалном рату, главне мете руководство државе – њен председник, Влада, министарства, армија, полиција, затим етничке групе у односу на већински народ, верске групе.

Поједине привредне гране такође могу бити мета специјалног рата. Као и утицајни појединци у медијима, образовању, науци, јавне личности.

Мијалковски на крају наглашава да је одбрана од специјалног рата национални задатак у коме руководство државе има кључну улогу.