Шарана у рибарницама нема ни за лек – рибокрадице трљају руке

Да шарана заиста нема довољно на тржишту, потврдили су нам и у рибњаку "Мика Алас" у Крњачи. Претходних година је уз њих још неколико војвођанских газдинстава производило шарана, али због трошкова, које продајом нису могли да подмире и због болести рибе, затворена су, тако да је сада једини произвођач шарана рибњак "Мика Алас". Међутим, нису то једини проблеми.

"Ако успемо да елеминишемо неке фактoрe, као на пример да нам риба буде здрава, биће нам лакше, ако успемо да елеминишемо крађу шарана и то ће нам помоћи да повећамо производњу", каже Бојан Ђурђевић из рибњака "Мика Алас".

Пре неколико дана запослени у рибњаку нашли су чак тону украденог шарана који је био спреман за транспорт. На срећу, чувари су били бржи.

"Рибокрадице, посао којим се они баве је врло уносан. Замислите четири мреже од 50 метара и они то баце у сумрак у неки канал и ујутру извуку и то је 150-200 колиграма рибе и помножите то са минимум 250-300 динара и добијате његову зараду за једну ноћ", истиче Зоран Јанковић, Удружење "Еко панчевачки рит".

У продавници килограм шарана кошта око 600 динара, а украдена риба најчешће се продаје ресторанима и то по нижој цени, тврде из удружења "Еко панчевачки рит". Довољно је да за неколико дана украду више тона рибе и могу добро да зараде, а произвођач, рибарнице и грађани су на губитку.

Рибокрадице су углавном повратници и ретко ко је нов у том послу. Рибњак се налази у заштићеној зони Великог блата које се простире на 300 хектара. Чувари свакодневно обилазе подручје, али тешко је надгледати сваки део.

Ова врста крађе сматра се кривичним делом, али из рибњака "Мика Алас" кажу да због тога ретко ко заврши у затвору, а чак су и казне благе. Закон постоји, а када би се починиоци и кажњавали како је прописано, вероватно би лопови размислили пре него што крену у нову крађу. Иначе, осим рибокрадица, на мању производњу шарана утичу и депоније поред рибњака и низак водостај.

"Ако у јулу и у августу, када је најтоплије, успемо да добијемо више воде из Дунава можемо нечему да се надамо, али ако не добијемо онда нам то ограничава производњу тј. много нам смањује", наводи Ђурђевић.

"Бацало се свашта у ободни канал рибњака који је подводним каналима повезан са рибњаком, било је ту хемије и свега што се лако разлаже и зато је угрожена риба у рибњаку", објашњава Јанковић.

Повећан број чувара и камера сигурно би допринели већој безбедности. Ако већ немамо свест о томе да смеће не треба да се баца и да риба не треба да се краде, једино преостаје да казне буду строже.