Ограничење времена које дете проводи на телефону није решење, како поступити

Бојана Станковић, едукаторка програма за родитељство с Института Едеп, каже за РТС да су истраживања у Србији показала да је око 90 посто учитеља и наставника приметило да је код деце дошло до пада заинтересованости за школске и ваншколске активности, до успореног развоја когнитивних способности, асоцијалности.

Међутим, додаје да је, с обзиром на то да живимо у дигиталном свету, веома важно развијати дигиталне компетенције и писменост код деце.

И психолог Ана Мирковић сматра да забрана није добар приступ и да не треба игнорисати могућности нових технологија које могу да пробуде креативност. Требао поставити правила игре, поручује Мирковићева.

"Наравно да није у реду да се дете дописује с неким док траје час, али забрањивати мобилне телефоне је заправо као да забрањујете да деца имају ужину зато што не смеју да једу током часа. Можемо да се договримо да их не користе на том часу. Можемо да врло иновативно користимо те технологије, па да помиримо потребе нових генерација с оним што су захтеви школе и да то онда ствара једну чаролију у образовању", сматра Мирковићева.

Где родитељи праве грешку

Међутим, они праве грешку јер мисле да ће решити проблем тако што ће ограничити време које деца могу да проведу користећи неки дигитали уређај.

"Дете за то време може да користи неки штетан садржај, тако да није важно ограничење времена на интернету, већ присутност и повезаност, комуникација детета и родитеља да буде упућен који садржај дете користи", указала је Станковићева.

Зашто деца користе телефон као дигиталну цуцлу

Мирковићева упозорава да деца не би требало непрестано да гледају у екране. СЗО указује да детету испод 18 месеци не би требало дозволити да уопште држи уређај у руци који је на "вај фај" и да то може утицати штетно на активности мозга.

"Зашто користимо телефон као дигиталну цуцлу – то је питање за родитеље. Оно што је закључак јесте, да је недостатак родитељске пажње заправо, конструктивно проведеног времена, директне комуникације – проблем, а не то што ми имамо сада нове технологије", наглашава она.

Такође, истиче, да сви психолози знају да више од најжељеније играчке, дете жели да се игра с родитељима с том истом играчком. Мобилни телефон тако, каже, можемо да посматрамо као неку играчку, али и да свако дете више воли да буде са својом мамом и татом него да нешто скролује по екрану.

"Ми морамо да предузмемо одговорност, сматра Мирковићева.  

Зависност тинејџера

Као и код сваког другог облика зависности, Мирковићева указује и да код зависности тинејџера од мобилних уређаја, може да се истражује где је настао проблем, дубоко у породичној динамици.

"Ако дете проводи седам, осам сати на интернету држећи тај уређај, наравно да имамо проблем. Али онда морамо да се питамо где су ти родитељи и на који начин они постављају неки баланс у том дану. Хајде да прошетамо заједно, хајдемо на спорт, заједно нешто да урадимо", саветује психолог.

Сматра и да је тај уређај постао део нашег тела, и да ја 26 посто нас тражи док га држи у руци, што значи да га већ перципирамо као део тела.

Станковићева указује да су истраживањем код деце од 12 и 13 година дошли до закључка да је  медијација родитеља на доста нижем нивоу.

"Став је био да се родитељи едукују на који начин деца могу конструктивно и креативно да користе садржаје на интернету", рекла је она.

Мирковићева поручује да се свуда у свету истиче да родитељи треба да развијају код деце четири вештине које ће их учинити безбеднијим у том дигиталноим свету и бољим људима - емпатија, толеранција, колаборација и самоконтрола.