Ако је Новак или било ко други у канџама "кенсел" културе, може ли се вратити на фабричко подешавање

Догађаји у вези са најбољим тенисером света Новаком Ђоковићем у Аустралији су, према мишљењу социолога Далибора Петровића, деловали као један глобални ријалити, драма која је трајала десетак дана.

Драма која је, каже, имала свој увод и предисторију управо кроз спекулације, а што се и на друштвеним мрежама дешавало, о томе да ли ће се Новак вакцинисати или не. Онда смо, наводи, добили његову потврду и опет друштвене мреже где јавне личности то користе као један лични канал, заправо да би остварили једну врсту непосредне везе са својим пратиоцима. 

"То је све другачије него раније, када ми заправо не бисмо имали ту врсту информација које долазе у тренутку када се то дешава. Имамо тај утисак да смо непосредни пратиоци, да смо актери из минута у минут. То је још идеја као Трумановог шоуа да смо укључени у неки ријалити. И ту је нама занимљиво", објашњава социолог. 

Истиче да су мреже одиграле важну улогу у смислу нашег непосредног повезивања са читавим догађајем.

Дошло је до једне врсте синергије између традиционалних и нових медија, где су, како наглашава, традиционални играли важну улогу у тој врсти оркестриране, пре свега негативне кампање, када се говори о западним медијима.

Какав би био исход без друштвених мрежа

Сматра да би, да није било друштвених мрежа, тешко било рећи да ли би исход био другачији. Свакако да би праћење догађаја и динамика били другачији. Они би, оцењује, на неки начин били усмеравани од медија, а јавност не би имала толико велику улогу у усмеравању самих догађаја. Међутим, с друге стране је питање да ли би исход био другачији.  

"Овде неко каже да Новак није објавио тог дана да полеће за Аустралију вероватно се не би ништа од тога десило. А заправо вероватно би. Он би вероватно ушао у земљу, али би онда опет постојали механизми као што су и постојали кад је он ослобођен да би власти Аустралије реаговале", указује Петровић. 

Подсећа на случајеве у историји. Мухамед Али је био велики шампион и с друге стране противник рата у Вијетнаму и није хтео да иде у војску. Њему је одузета и титула, чак је осуђен и на затвор.

"Тако да су државе некада биле чак и моћније. Ми сада имамо ситуацију да држава на неки начин и утицај слаби и појединци, селебрити, инфлуенсери постају све значајнији. Ми имамо утисак да они заправо имају моћ да изазову државу", истиче Петровић. 

У том смислу, сматра да је Новак и послужио као једна врста огледног примера, а да је јавност  данас директна и непосредна. Самим тим, каже, да она доста звучи грубо, охоло, као једна светина, маса, која је заправо жељна крви. 

Какофонија у улози судије

Објашњава да постоји једна врста какофоније, много звукова на друштвеним мрежама, и мисли да постоји једна идеја да већина људи заправо стаје иза те идеје и да се заправо види прегршт сукоба.

Основна улога друштвених мрежа је негативна улога која доводи до све јаче поларизације људи који имају супротна мишљења.

"Улога јавности као такве и јесте да врши притисак и на државне органе па чак и на судство. То, наравно, није увек добро", упозорава социолог.

Указује и да у нашем законодавству постоји нешто што је дефинисано као узнемиреност јавности, као фактор који се узима у обзир приликом одређивања притвора и то, наравно, важи за теже прекршаје.

"И овде је то оно што је заправо пресудило да на неки начин наравно политичари због својих интереса и предстојећих избора прате глас јавности, изгледа да је утицало и на суд и да је он морао да подржи чврсту политику која се односи на вакцинисање", истакао је Петровић.

Шта је култура "отказивања"

"Кенсел култура", "култура отказивања", најближа је појму бојкота: људи из одређених разлога позивају на бојкот.

"Ми смо деведесетих из одређених разлога бојкотовали производе из Словеније и Хрватске. Сада се то пренело на терен јавних личности које имају ту моћ, оне су ти који праве познате познатим. Јавност сада каже да ако ми чинимо да сте ви утицајни, ви имате и одређену одговорност према нама, ваша одговорност је да се понашате на одређени начин", објашњава Петровић.

Најчешће то што су нека мерила, не прописује јавност, већ одређене владине политике или одређени инфлуенсери.

Проблем је, упозорава, и то што јавност на мрежама нема уреднике, нема цензуру, одложеност реакције, то је гомила људи која често на један неприлагођен начин исказују своју фрустрацију и они траже дефинитивне одлуке – или си добар или си лош, проглашавамо те лошим и желимо да буквално нестанеш.

Без фабричког подешавања

Петровић указује да у друштву нема тзв. фабричких подешавања, зато што је друштво један динамичан феномен, где се оно што се дешава, данас прихвата као уобичајено и нормално, а некада тако није било. Можда ће, каже, ствари у будућности бити другачије.

Додаје и да пракса, да јавност на неки начин осуђује члана заједнице, да га екскомуницира, постоји од када постоји људско друштво – када вас заједница отпише, то је практично смртна пресуда.

"И ми имамо данас на неки чудан начин враћање том моделу традиционалног друштва. Ми имамо све технологије, живимо у 21. веку, а на неки начин се понашамо по методи како би рекао (Радомир) Константиновић – паланачки. То је једна врста филозофије паланке где сви ми желимо да имамо увид у животе свих других и на неки начин имамо право и да судимо и пресуђујемо", закључио је Петровић.