Новосадска рација опомена за цело човечанство

Помен страдалима у Новосадској рацији одржао је врховни рабин Србије Исак Асиел, а помен Српске православне цркве служили су викарни епископ топлички Јеротеј и викарни епископ мохачки Дамаскин.

Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић поручио је да је Новосадска рација опомена за целокупно човечанство да се фашистичко зло више никада и нигде не понови.

"Зато не смемо престати да се сећамо, иако то сећање боли. Зато морамо о томе да учимо нашу децу иако није лако причати о смрти и страдањима онима који су на почетку животног пута" рекао је Вучевић у обраћању грађанима на Кеју жртава рације.

Нагласио је и да фашизму нема места у Србији.

Позивајући да се недела над невиним жртвама никада не забораве, градоначелник је најавио и покретање две иницјативе -  да овај злочин као лекција уђе у уџбенике и да се изгради меморијални центар посвећен сећању на Новосадску рацију.

Речи подршке упутио је и патријарх српски Порфирије који је због здравстеног стања био спречен да присуствује помену, те је у писму поручио да "Срби никада неће мађарски народ препознавати у лицима злочинаца, него га препознавати кроз ликове јунака као што су Пал Телеки, Ендре Бајчи Жилински и других који су спасили животе суседа у Будисави, Бачком Градишту и другим местима".

"Ми, значи, памтимо, не заборављамо, али праштамо", истакао је патријарх Порфирије.

Венце на споменик "Породица" положили су представници Града Новог Сада, Јеврејске општине, Матице ромске, амбасада Мађарске, Немачке, Израела, САД, Бугарске и Црне Горе, Војске Републике Србије, као и потомци жртава.

Спомен-плоча и пет јабланова и јела за породицу Јовандић

Осам деценија од Новосадске рације, постављена је спомен- плоча на месту некадашњег дома породице Јовандић и засађено пет јабланова и јела, у знак сећања на петорицу браће, који су међу првима стадали.

Патрола мађарских фашиста закуцала је на њихова врата тог 23. јануара 1942. године.

"Питали су које су вере, најстарији син је одговорио, ми смо православни, они су му одговорили смрдљиви раци, и онда је почео тај масакр, где су мајку држали, затворену у кући, која је чула вриске и усклике својих синова, који су говорили мајко, не дајте нас, међутим, она није могла да изађе, јер су је задржали окупаторски војници, и сва петорица су убијени метком у потиљак до комшијске баште", каже Петар Ђурђев, директор Историјског архива града Новог Сада.

Мађарски перјари су те ноћи из куће извукли и све Милиће, које су затекли на Телепу и одвели их у Футошку улицу.

"Ту су их мучки наравно прво тукли, пребијали до крви, док нису изнемогли, и онда су пуцали у њих, и да би се обезбедили, бацали су бомбе, да не би случајно, боже мој, били само рањени, да би потврдили своја злогласна дела. Како су радили у Футошкој улици, тако су радили у Новом Саду, тако су радили и на свим осталим местима", каже Ђорђе Милић, представник Потомака жртава Новосадске рације.