Љубав према коњима остала у аманет, држава чува сорту која је спасавала главе на Солунском фронту

Банатско село Карађорђево, у општини Житиште, после Првог светског рата населили су добровољци горштаци из Лике, који су са коњима и запрегама данима путовали до плодне Војводине.

Ни модерна механизација није спречила Личане да се одрекну својих брдских љубимаца. Браћа Милан и Горан Сучевић од пре две године имају властиту ергелу.

"Тренутно наша ергела броји око 70 коња, то је брдски коњ. Држимо их... па наши преци су се доселили из Лике са коњима, са коњима су дошли, обрађивали су земљу овде са њима, нису имали тракторе ни ништа, коњи су их отхранили", каже власник ергеле Горан Сучевић.

Милан Гаковић је од детињства растао уз коње и заволео их.

"Од малих ногу ћаћа је држао коње. Заволио сам то и наставио традицију. Сада имам шест комада, два пастува и четири кобиле, волим да се провозам њима, да се дружимо", каже Милан Гаковић из Банатског Карађорђева.

У Банатском Карађорђеву су 2013. године основали коњички клуб Солунац. У селу је некада било око 1.000 коња, данас много мање.

"Имамо државне субвенције за ове коње, то је аутохтона врста, тридесетак хиљада годишње. И то је добро, могу да се исхране коњи. То је добра ствар да ова врста не нестане. Ово је врста која је на Солунском фронту спасавала главе нашим ђедовима", истакао је председник коњичког клуба Солунац Предраг Маљковић.

Оно што свакако охрабрује је податак да је све већи број младих заинтересован за коњарство.

"Имам десет година, идем у четврти разред и почела сам да јашем са пет година", рекла је Данка Сучевић, једина у разреду која јаше коње.

И док за један пар липицанера треба издвојити око десет хиљада евра, за пар брдских коња потребно је упола мање.