Аутобус пун људи сваке седмице у Србији уђе у свет дементних - како утиче на друштво и колико кошта

Вест на локалној вајбер групи или слику на бандери, да је неко из комшилука нестао, многи једноставно прескоче. Али у породицама чији су отац, бака или сетсра само одлутали у непознатом правцу, у том тренутку влада права агонија. Шта се деси када деменција уђе у породицу?

Месна заједница на Новом Београду је једино место, не само у Београду, него и у целој Србији, где неколико сати оболели од деменције могу да се друже, проводе квалитетно време, а њихови неговатељи да се одморе.

Она воли песме и сваки пут када их чује, постаје веселија.Тако је лакше савладати заборавност и све проблеме које са собом носи деменција.

Није само песма оно што радује Живку. Боље се осећа када је у друштву блиских људи, када се забавља, такмичи или црта. Али, постоји и она друга страна. Оболели од деменције често су у непрекидној борби за свој живот, који некада постане тежак и за њихове породице.

Душанка Бајић супруга дементне особе каже да јој је јако тешко поред супруга, сами су и дању и ноћу и да јој овакав вид подршке веома значи. "Овде смо од почетка, шест месеци, сваки четвртак и он сасвим другачије реагује", каже Бајићева.

Овим људима дружење и разговор много значе. Породице и сви они који са њима раде, то потврђују. Желе да им помогну волонтери, искусни социјални радници и лекари, али то често није изводљиво јер нема довољно простора, иако су многе просторије у месним заједницама неискоришћене и закључане.

Нада  социјални радник каже да само у Београду ових људи има више од 20.000. "Ниједан једини простор није им доступан. Они не могу да користе клубове за одрасла и старија лица која користе психички очувани. Овим људима су потребни овакви простори", навела је Сатарићева.

Иако друштвене игре и забава не могу да излече болест, могу да успоре њен напредак.
А ако мислите да се ова приче тиче тамо неког уског круга људи, грешите.

У целом свету тренутно од деменције пати  55 милиона људи. Светска здравствена организација предвиђа да ће се тај број сваке деценије удвостручавати. Сваке 3-4 секунде једна особа у свету уђе у деменцију.

Подаци показују колико све нас то кошта - 2019. године - 1.300 милијарди долара, а 2030. то ће бити 2.800 милијарди долара.

Тешко је прерачунати у новац време, али свакога дана по најмање пет сати проведу чланови породице бринући о дементним укућанима. Ту су и трошкови лечења за оне који брину о оболелима, јер често страда и њихово психичко и физичко здравље. Статистика каже да, када би деменција била држава, била би 14. у реду најјачих економија света.

Не постоји тачан регистар, па самим тим ни прецизан податак, али процењује се да у овом тренутку у Србији живи између 160. хиљада - 200 хиљада дементних. Само у Београду их је 25 хиљада. На свака 24 сата нешто мање од 30 грађана Србије уђе у деменцију, или сваке седмице један дупли градски аутобус пун људи.

Маја Гајић, научница у институту у Винчи, чији је отац оболео од деменције каже гостујући у Београдској хроници да се ништа не дешава нагло и да је потребно неколико година да укућани примете, а када се примети то је средња фаза болести и тада је већ касно јер стање може само да се што дуже очува таквим, а нема повратка на старо.

Гајићева каже да је ситуација аралмантна и да ако сви чланови породице раде, 70 посто оболелих је закључано само, а у таквој ситуацији је погоршање болести неминовно.

Према њеним речима, сви анкетирани сродници приметили су побољшање код особа које су боравиле у центру на Новом Београду и били експлицитни да центар мора бити свакога дана доступан корисницима и више од три сата дневно.

Напомиње да такво место много значи оболелима, и да је њен отац када је схватио да има неко ко има слично понашање њему видела радост и срећу у његовим очима.

"Лекови су доступни, не бих рекла да је велики издатак за лекове али пелене јесу издатак и неопходно је да се оствари то право преко Фонда за здравствено осигурање јер то је као за малу децу", рекла је Гајићева.

Каже да је немогуће наћи неговетаља за дементну особу и да сви избегавају тај посао.

Додаје да је од државе добила новац за туђу негу и помоћ, али, истиче да није лико остварити ту помоћ јер морате особу која је у тешком стању да одведете пред комисију што заиста није лако лако.

"Објекти за дружење дементних особа у Минхену, који је сличан Београду по броју становника има у сваком блоку. И тамо имамо не само дневне центре, већ и ноћне центре и предах центри где можете да оставите вашу особу на неко време ако имате потребу да одете на пословни пут или одмор", напоменула је Гајићева.

Истиче да су дневи центри места где се пружа терапија, где се стање у ком су оболели продужава како не би пропала фина моторика, јер онда не могу сами да се хране и зато центри имају много већу сврху и за неговатеље и оболеле.

Напомиње да при центру има доста волонтера лекара, социјалних радника и студенте и не постоје особа из редова волонтера која се није вратила.

Све потребне информације о овом удружењу налазе се на сајту alchajmer.rs.