Хипократ на пиротски начин, докторка Јотић не штеди себе а има рецепт и за друге

Људски живот је непроцењив. Постављање дијагнозе акутног обољења, прописивање терапије, праћење пацијента, али и препознавање фактора ризика за развој хроничних болести јесу циљане области деловања лекара. 

Избор професије лекара није тежак само због годинâ проведених на студијама, већ и због повећања захтева за особеношћу будућег лекара: мора бити одговоран, одлучан, љубазан, стрпљив, емпатичан. 

Прави доктор не може бити безосећајан и имун на људску бол. Понекад, жртвујући своје планове и интересе, доктори пружају помоћ људима чак и ако тиме могу угрозити своје здравље.

Да ли је то баш тако, колико се одступа од тога, са чиме се све сусрећу лекари у пракси, из свог угла говори др Снежана Јотић, пнеумофтизиолог у Општој болници у Пироту.

Од уласка до изласка из лекарске ординације, колико се промени енергија и расположење – важно је стрпљење, али шта још?

Као и у сваком другом послу, највише је енергије на почетку радног дана. Наравно, и добро расположење се подразумева, јер оно што нас мучи у приватном животу морамо оставити испред врата ординације.

Тежина овог посла се огледа управо у томе да лични проблеми лекара не смеју да утичу на његов однос са пацијентом. И ми смо само људи, али због природе посла, нерасположењу нема места, јер пацијенти то увек осете.

Не само у лекарској професији, стрпљење је увек неопходно у раду са људима. Зато је некада неопходно доста времена и пажње посветити пацијенту. И не само то, треба му пружити  подршку у прихватању болести и поделити с њим све страхове, пробудити му веру у излечење.

Шта вас највише избаци из такта код пацијената?

Ретко ме нешто избаци из такта. Оно што највише смета у раду лекара је непоштовање нашег труда и знања, које се огледа у некоришћењу прописане терапије, нередовном доласку на заказане контроле и након тога, пребацивање кривице на лекаре због неуспеха у лечењу.

Који вам је догађај из лекарске праксе оставио горак укус, осећај кривице, нелагодности?

Не могу да кажем да их је било много и ретко ми остају у сећању. То су случајеви када урадите сву потребну дијагностику и уложите велики труд да пацијенту објасните какво је његово здравствено стање.

Он то игнорише и настави да сам решава свој здравствени проблем и изгуби драгоцено време. То, у први мах, оставља горак укус јер имам утисак да нисам стекла поверење пацијента као лекар. На крају се он врати, призна да је погрешио али остаје осећај нелагодности, јер је у већини случајева болест већ узела маха.

Да ли премотавате филм из ординације када одете са посла?

Као што знате, у медицини два и два нису увек четири. Некада чак и очигледна дијагноза може да наведе на размишљање, нарочито ако се ради о болести која се може компликовати током лечења. Пример за такве ситуације је епидемија ковида.

Велики број људи је прошао кроз нашу амбуланту, већина са запаљењем плућа. Огромна је одговорност била у доношењу одлука о начину лечења пацијената, да ли у кућним условима или у болници. Било је пацијената који су одбијали предложено болничко лечење и то је остајало у мислима и када се затворе врата амбуланте.

Сносимо велику одговорност за људски живот и није свеједно кад неко одбије оно што предлажете, а сматрате да је то у његовом интересу.

Ваш рецепт за бољи однос лекар–пацијент?

У односу лекара и пацијента увек мора да постоји међусобно поштовање и поверење. Без тога се не може говорити о успешном лечењу. Некад је потребан само разговор са пацијентом и мора се наћи времена за то. Сваки човек има дилеме у свом животу о којима разговара са најближима.

Пацијенту смо ми лекари најближи и морамо им помоћи да реше све дилеме око болести и начина лечења.

Шта је битно да не погрешите у дијагнози? Колико вас омета, или не омета, лекарска сујета?

Најважније је саслушати пацијента, сазнати шта је све радио пре него што је дошао до нас. Тако се добије увид у његово стање и планирају даље дијагностичке методе и лечење. Моје је да, увидом у донету документацију, проценим да ли треба допунити дијагностику и како започети лечење.

Не треба замерати пацијенту уколико је самоиницијативно радио неке дијагностичке методе, мада то не подржавам.

Данас је такво време да се жели све и одмах у овом тренутку. Нажалост, у државном здравству то није изводљиво. То не значи да нисмо доступни, већ да се за неке дијагностичке методе мора заказати. Наравно за хитне случајеве то правило не важи.

Нема места сујети у лечењу пацијената, свако од нас поседује довољно знања које је стекао кроз школовање и рад.

Како је било на почетку каријере, а како је сада?

Млад лекар има пуно теоретског знања које треба да примени у пракси. На почетку каријере имала сам старије колеге који су били добри учитељи.

Могла сам увек да питам када сам имала дилему око терапије, а они су увек помагали својим саветима и показивали ми интересантне случајеве из праксе.

Данас млади лекари много мање питају јер имају интернет где се може много тога сазнати. Ипак, искуство старијих колега које ногу да поделе са младим колегама је непроцењиво.

Шта Вас чини срећним на послу, колико је битна добра комуникација са колегама?

С обзиром на то да велики део времена проводим на послу, особље са којим радим доживљавам као другу породицу. Најважније је имати добре сараднике, у које можете имати поверење, који ће вас пратити у раду и када је најтеже.

Срећна сам што сам окружена добрим и одговорним особама јер ми то значајно олакшава рад који, морам рећи, нимало није лак.

Моје колеге су такође добри и одговорни људи, ту су када ми треба стручна помоћ, као што сам и ја ту за њих. Ми то у нашој установи у шали зовемо "наш конзилијум".

Хипократ као опомена или обавеза – како се односите према заклетви оца медицине?

Када сам завршила факултет, преузела сам обавезу да бринем о здрављу људи. То је континуирани рад који захтева стално усавршавање, примењивање нових сазнања и процедура. Такође захтева и поштовање различитих група људи.

Не сме бити дискриминације нити нетолеранције према онима који су другачији. Радити као лекар значи, пре свега, давати себе у корист других људи.

Ситуација са короном се стално мења, "осећа" ли се то и у вашој установи, колико је пандемија променила ваш рад?

Установа у којој радим, Општа болница Пирот, ради много у лечењу пацијената са короном. Са лекарима које имамо, успели смо да пружимо све што је неопходно у лечењу ковида пацијентима нашег округа. Такође, наше особље је помагало у раду са ковид пацијентима у УКЦ Ниш, Ковид болници Крушевац и Ковид болници Батајница.

Нажалост, морам рећи, наши хронични пацијенти су, током пандемије, неко време остали ускраћени за редовне прегледе. Редован рад је био редукован због смањења кадра, јер је велики број људи био укључен у лечење ковида. Сада је ситуација са короном стабилнија и рад лекара се враћа у редовне токове.

Не могу да опишем задовољство у сусрету са пацијентима, који после дужег времена долазе у амбуланту. Мислим да се, упркос тешким условима у протекле две године, мој рад није променио. Али није моје да судим о томе, ту су моји пацијенти који то најбоље знају.