Нико више неће у пекаре – може ли Закон о занатству да реши проблем

Отварају се пицерије, посластичарнице, модерне пекаре које углавном продају већ готове замрзнуте или полузамрзнуте производе, док је правих пекара у којима се тесто прави ручно све мање. Поред високих цена дажбина и сировина, пекари се суочавају и са дефицитом радне снаге. Често се дешава да неколико пекара има истог мајстора за бурек.

"Ручни рад полако губи смисао, мада то треба да буде главна ствар, јер то што рука направи машина никада не може. Тесто и људска енергија су повезани једно са другим и то доноси један фантастичан производ са пуно мириса и укуса", каже Зоран Грубаноски, власник пекаре.

Мале пекаре су углавном породични бизнис, па када нема ко да га наследи, посао се гаси. Проблем је и превелики број пекара, а посебно су угрожене оне на лошијим локацијама са мањим прометом.

"Тај посао на тим местима изумире, борба је велика. А посебан проблем је што немамо довољан број квалификоване радне снаге. Људи одлазе, неће да раде, када дође сезона побегну на море. Више нико неће да буде пекар, месар или нешто слично", наводи Зоран Пралица, председник Уније пекара Србије.

Решење је, кажу, лојална конкуренција, оптималан број пекара и доношење Закона о занатству.

"Ако би се донео могао би да реши питање статуса великог броја занатлија, ту пре свега мислимо на класичне занате као што су пекари, козметичари, фризери, молери, али и на старе уметничке занате. Потребно је изградити еко систем, статусно препознати занатлије и они који испуњавају услове да буду уписани у регистар и да добију посебне мере подршке како би могли да опстану и буду конкурентни", истиче Виолета Јовановић, директорка НАЛЕД-а.

У Србији се дневно произведе око 3,5 милиона векни хлеба. Дуго смо били у самом врху по потрошњи ове намирнице, ипак, према најновијим истраживањима, потрошња хлеба и пецива у Србији опала је за 17,5 одсто.