Читај ми!

Миливојевићи из Книна у Београду "добили крила", али не заборављају ни кућу ни колону

Породица Миливојевић једна је од многих која је пре 26 година напустила Книн. Иако је прошло више од две и по деценије, сећања на дан када су напустили своју кућу свежа су им као првог дана. Провели су три дана у колони на путу ка Београду. У њему су се поново скућили после тешких првих година избегличког живота, али изгубили су највредније – до Београда нису стигла два члана њихове породице.

Илија Миливојевић из Книна наводи да су му сећања на дан када је напустио свој дом пре 26 година још увек свежа иако је имао само шест година.

"Као дете са шест година кад вратим филм уназад - било је мало је рећи страшно", описује своја сећања на тај дан Миливојевић.

Мирјана Миливојевић из Книна тај период памти по неизвесности док је сама са двоје деце чекала било какву информацију о супругу који је био далеко од ње.

"Осећала сам се грозно и несигурно, двоје мале деце, муж на Динари на ратишту који није дошао кад је то почело. Неизвесност где је он, шта ће бити", објашњава своје тадашње стање Миливојевићева.

Извесно је било једино да морају да напусте Книн. Из подрума зграде у којој су живели, само са оним што су имали на себи, придружили су се колони којој се није назирао крај.

"То није био баш тренутак - е, ми сад идемо. Ми никада нисмо ни кренули да идемо ми и да се  више не вратимо, него било је као - било би добро да се склонимо", наводи Илија Миливојевић.

Мирјана Миливојевић није веровала да ће Крајина пасти.

"Баш сам мисила да се враћамо као што нам је речено да ћемо се вратити да неће то лако да падне", истиче Миливојевићева.

Пала је Крајина. Пала је и нада да ће се у њу вратити. Пут их је Петровачком цестом водио ка Бања Луци и даље ка Србији.

"Наплаћивали су нам воду и гориво пет марака"

"Нема горива, са мало пара, сви затварају испред нас, воду су нам наплаћивали и гориво пет марака", сећа се Мирјана пута ка Београду.

Три дана пута - до Београда. У њему су су се поново скућили после тешких првих година избегличког живота.

"Из Банатског новог села смо селили у Барич, и тако у Баричу смо живели и радили, па смо купли плац овај, па смо почели да изнова градимо и данас градимо и мучимо се без кредита, без помоћи државе без икога, сами", објашњава Мирјана.

"Изгубили највредније - два члана породице"

Сами су изнова стекли све, али изгубили највредније - до Београда нису стигла два члана њихове породице.

"Сад одлазимо доле једном, два пута годишње пошто су се мени и родитељи вратили доле па ја идем чешће али то је никакав осећај то је грозно кад се дође доле - родио си се живео, најлепше године моје младости и свега али ја кад дођем осећај је грозан, као да никад нисам живела и била у том граду", наводи Мирјана.

У Книн одлази и Илија, али са другачијим емоцијама - од родног града не одваја Београд у коме је засновао породицу. И "добио крила". Не заборавља ни кућу, ни подрум, ни колону - док у своју биографију уписује нове налете, као успешан пилот, пређене километре.

"Па пре свега осећам се као Београђанин, ту сам такорећи одрастао, завршио сам неке школе, изградио се као човек и знам кроз шта сам прошао и ја и моја породица и јако добро памтим", наводи Илија Миливојевић. 

субота, 27. април 2024.
11° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво